Milošević Raškoviću: Mora se i može razgovarati jedino oružjem!

Beogradski novinar Dragan Tanasić i osobni  prijatelj jednoga od čelnika Srba u Hrvatskoj u razdoblju 1990. – 1991. objavio je prije 19 (g. 2004.) u magazinu „Profil“ tekst pod naslovom „Zaboravljeni testament dr. Jovana Raškovića“. U njemu je, između ostaloga, opisao i dramatičan razgovor između šibenskoga psihijatra Raškovića i predsjednika Srbije Slobodana Miloševića te događaje koji su potom uslijedili. Podsjećamo, uoči Spomendana domovinskog sjećanja, na ključne dijelove tog teksta kao na podsjetnik s kime su to predsjednik Tuđman, hrvatski branitelji i svi ostali na hrvatskoj strani imali tada posla. Tekst je prenesen u izvornom obliku.

„Dakle, Milošević je nastavio sa vikom i pogrdama. Nasuprot njemu Jova je smirenim tonom pokušao da mu objasni da bi upravo jedan takav marš bio veoma pogodna prilika da se inostranoj javnosti detaljno predoči, šta se u Hrvatskoj dešava.

Milošević je bio još kategoričniji: „Nikakav marš ne dolazi u obzir. Mora se i može razgovarati jedino oružjem! Sve drugo su gluposti i koještarije“.

Tvrdio je da svetski moćnici razumeju jedino jezik sile!

Drugi povod zbog kojeg ga je zvao bio je sasvim konkretan: tražio je od Jove da potpuno uništi turizam u Hrvatskoj! Bilo bi to zgodan revanš Hrvatima za njihovu podršku šiptarskim rudarima i Azemu Vlasiju, za vreme štrajka u ugljenokopu Stari Trg, na Kosovu.

Jova je usplahireno nastavio da objašnjava da je Hrvatska – država Srba koji u njoj žive, i da bi takav kriminogeni čin svim građanima Hrvatske doneo ekonomsku štetu, a možda i ljudske žrtve.

Prenebregavajući sve što je Jova govorio, Slobodan Milošević je nastavio sa još povišenijim tonom i još nehsvatljivijim zahtevima. „Vi, profesore, treba da naložite krajiškim Srbima da isprovociraju nemire u Hrvatskoj“.

Jova mu je još jednom dao do znanja da se zgražava nad takvom zloupotrebom Srba u Krajini, da on nipošto nije pogodna ličnost za takve dogovore a pogotovo ne – za takve poslove!

Prepirka je trajala do pola jedanaest sati uveče! Milošević mu nije dozvoljavao da ode! Jova je bio na smrt izmoren, a lomljena noga mu je bila potpuno paralisana. I kada se, sa najvećim naporom, podigao sa stolice, u nameri da napusti kabinet, usledio je najčudovišniji zahtev: „Čekajte, profesore, nisam još završio! Vi treba, takođe, da organizujete ubistva uniformisanih Srba u Krajini, milicionera i vojnika, pa da to pripišete zengama, a posle toga da povučete sve svoje poslanike iz Sabora!!!“

– Mislio sam da ću se šlogirati istog tog trenutka – pričao mi je tada Jova… – Onda udahnem vazduha koliko sam mogao i odgovorim oštro koliko sam imao glasa: „Slušajte, gospodine predsjedniče, Vi i ja se definitivno ne možemo sporazumjeti… Ja sam humanista, a ne terorista! Molim Vas da me pustite, da se što dalje od Vas udaljim!

Malo docnije, štampa u Srbiji objavila je još jednu simptomatičnu informaciju. Ona je, ukratko, glasila: „Miroslava Mlinara, predsednika odbora Srpske demokratske stranke u Benkovcu, juče u noći, napalo je sa leđa nepoznato lice u nameri da ga brijačem zakolje! Međutim Mlinar je uspeo da otme brijač od napadača, posle čega je on pobegao u mrak!? Zahvaljujući tome, Mlinar je pretrpeo samo posekotine na vratu i dlanu ruke kojom je oteo brijač!“

Po povratku iz Amerike, profesor Jovan Rašković je odmah posetio svog mladog prijatelja i štićenika, zamolivši ga da mu tačno opiše – šta mu se desilo…

Mlinar je otprilike ponovio priču iz novina. Rašković mu je zatim pažljivo pregledao vrat i ruku. Na njima su bile jedva primetne površinske posekotine, vrlo stručno izvedene?!

Potom ga je preneraženo upitao: „Zašto si, Miroslave obrukao sebe, Srpsku demokratsku stranku i mene, lično?“

Mlinar je pokušao da ponovi priču iz novina, ali ga je Jovan Rašković prekinuo rečima: „Nemoj mene da lažeš, ja sam ljekar. Nijedan brijač se ne može držati stabilno u ruci. Pogotovo ako se dvojica otimaju o njega. Nemoguće je njime napraviti samo površinski rez, a ne oštetiti, istovremeno, i krvne sudove na vratu. Još manje je moguće da ti, Miroslave, napadaču otmeš brijač, a da ti on ne iskasapi ruku.“

Posle toga, Mlinar mu je skrušeno odgovorio: „Bio sam prinuđen da to uradim!“

Treći, još indikativniji događaj, desio se ne zadugo posle epizode sa Mlinarom. Bio je daleko monstruozniji i tragičniji nego prethodna dva. O tome su režimske novine u Srbiji svedočile po već oprobanom obrascu. „Nepoznato lice, mučki i iz zasede, ubilo je milicionera Stojana Galamonju. Sa velikom sigurnošću možemo pretpostaviti da su to učinile paramilitarne jedinice Republike Hrvatske“.

Odmah posle toga – gle čuda – iz Sabora Hrvatske su povučeni svi poslanici Srpske demokratske stranke. Mogućnost bilo kakvog miroljubivog i legitimnog dogovaranja je ukinuta.

Dok smo, tih dana, Jovan i ja šetali Knez Mihailovom ulicom, nabasali smo na Simu Dubajića iz Kistanja. Dolazio je iz pravca Saborne crkve. Čim je spazio Jovana, prišao nam je i, ne vodeći uopšte računa da li nas prekida u razgovoru, počeo je tiradu o svojoj religioznosti, redovnim odlascima u crkvu i odanosti Bogu…Čim je Sima predahnuo Jova je iskoristio priliku da ga upita: „Ko je ubio Stojana Galamonju?“

Dubajića pitanje, uopšte, nije iznenadilo i odmah je odgovorio: „Nisam ja, to su uradili drugi.“

– Pa dobro Simo, što ubiste Srbina? – uporan je bio Jova.

– Zato što je valjalo!!! – odgovario je samouvereno Sima Dubajić.

– Nisam siguran Simo, da je baš tako. Naprotiv, sasvim sam siguran da se tako nešto nije smelo nipošto učiniti.

Odvojivši se od Sime Dubajića, sledeću deonicu nismo puta ni reč progovorili. Slutio sam da se Jova, kao i ja, u sebi pitao – šta će biti sledeća Miloševićeva paklena zamisao?“

Povezano:

TIMOTHY LESS: Vojska Srbije i Kosovske snage pokušat će zauzeti sjever Kosova, drama na Kosovu i u BiH će se povezati

Hrvatsko nebo