A. Beljo: Otkud djeca s Kozare u Jastrebarskom 1942.? (5)

Komemoracija u povodu 76. godišnjice partizanskog napada na Jastrebarsko i Europskog dana sjećanja na žrtve svih totalitarizama 20. stoljeća (5)

U Jastrebarskom je 25. kolovoza 2018. održana treća komemoracija za žrtve svih totalitarizama XX. stoljeća s naglaskom na stradanja djece u ratu. Tom prigodom održana je Tribina; donosimo izlaganje Ante Belje Otkud djeca s Kozare u Jastrebarskom 1942. koje je potkrijepio nizom svjedočanstava iz toga vremena te ulomcima iz knjiga koje obrađuju te događaje. U svojoj knjizi Dušanka Nađ dalje opisuje sukob četnika i partizana te ubojstvo Mladena Stojanovića:

Problem nacionalne mržnje u centralnoj Bosni, s obzirom na mnogonacionalnost stanovništva, takođe je bio težak. Neprijatelj, naročito ustaše i četnici, znaju za te slabosti vojske i Partije, i u martu [1942.] dolazi do otvorene borbe između partizana i Dražinih četnika. Četnici kombinuju vojne akcije s političkim i uspevaju da izazovu osipanje nekih partizanskih jedinica, četnici izvode pučeve u četama. Ubijaju vojni i partijsko-politički kadar, te tako u tom delu centralne Bosne uzimaju poziciju u svoje ruke. Mladen [Stojanović] i Kosta su bili u Proleterskoj četi u selu Čelincu, i s njom su krenuli u selo Lipovac, gdje je bila četa Laze Tešanovića.

Laza je do tada bio u dobrim odnosima s partizanskim jedinicama Četvrtog odreda, koji je operisao u tom delu. Međutim, Tešanović, koji je i ranije bio četnički ideolog, uspeva da svoje borce pridobije za sebe i da ih okrene protiv partizana. Mladen i Kosta, kao članovi štaba i ljudi od autoriteta, pošli su da razgovaraju s Tešanovićem kako bi ga pridobili, a naročito borce, koji su većinom bili zavedeni pošteni seljaci. Mladen i Kosta su išli na čelu kolone. Četa je marševala u koloni po jedan, bez ikakvog obezbeđenja. Bio je početak marta, pa je sneg bio visok, zima, nigde prtine, tako da se teško išlo. Na prilazu lipovačkoj školi stražar je viknuo:

„Stoj! Ko ide?“

Mladen je zaustavio Kostu, izašao na čelo kolone i odgovorio:

„Četnici!“

Puške su zapraštale, i prva zrna su pogodila Mladena u glavu. Kosta je izdao naređenje četi da se razvije u strelce. Bili su u vrlo teškoj situaciji. Trebalo se tući sa nadmoćnijim četnicima, koji su, sem toga, bili u mnogo povoljnijoj situaciji od njih. Četnici su znali da će četa doći, te su joj postavili zasedu. Borba je trajala ceo dan. Zgrada je zapaljena, četnici su savladani, a potom su se partizani vratili u selo Čelinac, bez 12 drugova koji su poginuli u toj borbi.

Odluka da Operativni štab ostane u centralnoj Bosni doneta je još pre Kostinog dolaska na taj teren.

Pošto je selo Jošavka odgovaralo za sedište Operativnog štaba s obzirom na njegov položaj i blizinu Banje Luke, kao i na to da se iz njega lako mogla održavati veza sa drugim štabovima i jedinicama, verovatno je da je zato i usledila odluka da štab u njemu boravi.

Tu je odranije bila i bolnica. Štab se smestio u školu, i već prvog dana ponovo je usledila diskusija sa članom štaba Četvrtog odreda Radom Radićem. Kosti je i ranije bio sumnjiv taj čovek. Između ostalog, Radić je stalno postavljao isto pitanje: „Šta će biti posle pobede? Znači, vladaće onaj ko bude imao više pušaka!“ Kosta ga je ubeđivao da će pitanje vlasti narod rešavati posle rata, a da je sad cilj okupiti narod radi borbe protiv neprijatelja. Radić nije zadovoljan ni tim odgovorom.

U štabu je Kosta bio sam. Pošto je trebalo obaviti mnoštvo organizacionih vojnih poslova, Osman, Đuro Pucar i Danko Mitrov, komandant odreda, otišli su na teren da bi učvrstili i organizaciono sredili neke jedinice. U međuvremenu je u štab stigao izveštaj da se u selu Maslovarima sprema četnički puč. Kosta je svojim pratiocima Dušanu Kerkezu i Savi Sladojeviću naredio da mu pripreme konja kako bi odmah mogao da krene na put. Kerkez se vratio i rekao da njegovog konja nema u štali. Kosta je osetijo da tu nešto nije u redu. Otišao je sam u štalu, i tamo zatekao osedlane konje članova štaba odreda. Kako izvršenje odluke nije hteo da odloži i pošto nije hteo da se bilo s kim raspravlja zbog nestanka njegovog konja, skočio je na prvog i s pratiocima pojurio ka Maslovarima. Jurili su tako brzo da četnici nisu imali vremena ni zasedu da im postave. Kosta tada nije znao zašto su hteli da ga spreče da ide, a razlog je bio u tome što je te večeri izvršen puč u Jošavki i što je Kosta trebao da bude ubijen. I drugi članovi štaba trebalo je da budu pobijeni, ali su bili rastureni po jedinicama.

U Maslovarima Kosta je održao sastanak s političkim komesarom Idrizom Maslom. Ni u njegovoj četi stanje mu se nije dopadalo. Na četnom sastanku je osetio da se nešto priprema, i na to je upozorio Idriza.

Dok je Kosta držao sastanak s partijskim i vojnim rukovodstvom čete Dušan Kerkez je otišao s kuririma i ostalim borcima iz čete da legne. Napolju je bilo hladno, sneg, a soba topla, zagušljiva, bilo ih je puno. Spavali su po zemlji. Pričalo se, a zatim je jedan po jedan tonuo u san. Duško je bio ćutljiv, miran, malo je govorio jer borce nije poznavao, a i situacija u četama nije bila jasna. Bio je spreman da pođe, nije se raspasao, već je onako sa oružjem prilegao u jedno ćoše kako ne bi drugima smetao. San ga je hvatao, ali se on nije dao. Odjednom je čuo glas: „Sve ovo treba likvidirati. Otkud sad i taj Kosta, ko zna ko je taj i odakle je došao ovamo! Treba stupiti u akciju“. Duško je ćutao kako bi ostali mislili da spava. Kroz glavu su mu proletele različite misli. Bio je spreman da skoči, izleti napolje i da uzbunu. Ponovo je u sobi nastao tajac. Čulo se disanje pospalih boraca. Duško se polako digao, nečujno se izvukao iz sobe, otišao Kosti i šapnuo mu šta je čuo. Kosta je inače poznavao situaciju, i sastanak je brzo završio. Po završetku sastanka nasamo je razgovarao sa Idrizom i upozorio ga na opasnost. Predložio mu je da sa četom odmah izađe na polje, u šumu, i da se obezbedi sa članovima Partije, jer politička situacija u četi ne valja. Idriz je odgovorio:

„Pokušaću da sredim stanje, održaću sastanak sa borcima. Imam jednu ženu špijuniku koja je došla iz Banje Luke sa zadatkom da potruje članove štaba i pripadnike Proleterskog bataljona. Toliko je priznala. Treba da formiram sud“.

Idriz je zamolio Kostu da s njim pođe i njegova [Idrizova] žena, koja je bila pred porođajem. Obezbedio im je jedan stari fijaker i tako su Idrizova žena i Kosta zajedno krenuli u Skender – Vakuf, gde su Kostu čekali Osman [Karabegović] i Đuro [Pucar Stari]. Čim su stigli u Skender – Vakuf saznali su da je politički komesar čete Idriz Maslo ubijen.

Pošto je po četama izvedeno nekoliko pučeva, Kosta je doneo odluku da se kadar bolje obezbeđuje. Formirani su prateći vodovi i čete za obezbeđenje štabova i rukovodilaca. U obezbeđenja su birani najbolji borci komunisti. Dobro su naoružani, pratioci su dobili konje, postavljene su straže, poslate su patrole i izvidnice i mnogo drugih mera je preduzeto kako bi se partijsko-politički i vojni kadar sačuvao, jer su četnici uglavnom na njih hajku pravili.

U to vreme se situacija u centralnoj Bosni iz dana u dan komplikovala. Vojne jedinice nisu imale iskustva, borci su bili vezani za svoje kuće i svoj kraj, te nisu bili pokretljivi. Veza sa Vrhovnim štabom i Centralnim komitetom Komunističke partije Jugoslavije slaba, zbog daljine. Sve je to dovelo do toga da četnici prevladaju i uzmu situaciju u svoje ruke.

Borbe između četnika i partizana su se zaoštravale. Četvrti krajiški odred se osipao. Iz njegovih jedinica neki borci prelaze četnicima. Kosta je znao da snage kojima raspolaže u centralnoj Bosni ne mogu rešiti situaciju u korist pokreta. Bila je neophodna potrebna brza vojna intervencija. U tu svrhu Operativni štab za Bosansku krajinu je doneo odluku da Proleterski bataljon ostane u tom delu centralne Bosne, iako je on bio dobio posebne zadatke od Vrhovnog štaba. No, i pored tih mera, situacija je i dalje bila teška. Štab nije imao ni najosnovnije uslove i mogućnosti za rad.

Ante Beljo
Hrvatsko slovo

https://www.hkv.hr/Hrvatsko nebo