Marija Dubravac: Duša dida Ive

Dida kreće u nebeske dvore,
Dosta mu je ovog svita bilo,
Al’ te duša pribolit ne more,
Sam ćeš ostat, sunce moje milo.

Nemaš seku, a nemaš ni brata,
U svitu su i otac i mati.
Vik ćeš imat i ruva i zlata,
Ma ko će ti lipe riči dati?

Baka mrla, i didi je vrime,
Moj sokole šta će stobom biti?
Oće l’ mi te oteti tuđina,
S rodne grude zar ćeš ići i ti?

Ako odeš, sveđ upamti sine
Da si pleme roda seljačkoga.
Zlatna žita časne djedovine
Ti ponesi usred srca svoga.’’

Mili dido, u nebeskoj slavi,
Tvoj je unuk što si i ti bio.
Kapu resi crven bili plavi,
Rodnog praga nije ostavio.

Dok je meni ravnice i njive,
Bisnog vranca, štaglja i ambara,
U voćnjaku dok cvitaju šljive,
Ja ne trebam tuđega dolara.

Zdravlja, mira, udili mi Bože,
Ne bojim se ni gladi ni muke.
Na tvom polju što mi dušman može,
Dao si mi svoje vridne ruke.

Dragi dido i sad rodi brazda,
Ma suza mi davnu radost priči.
Uzalud sam slavnom gruntu gazda,
Kad mi fale tvoje lipe riči.

Berdi staroj što na gredi visi,
Noću žice ponovno ožive.
Glas ti čujem: ”Sam nikada nisi,
S tobom živi duša dide Ive.”

Marija Dubravac/Hrvatsko nebo