I. Kovačić: Posljednja krava u selu

 

Drame u izboru prof. dr. sc. Sanje Nikčević

Pisci u centru ili tko nam brani lijepo/dobro/sveto u umjetnosti?

Obradovala sam se kada su me 2022. pozvali da budem članica povjerenstva u Natječaju za dramski tekst koji je organizirao HNK u Mostaru. Prvo zato što je program mostarskoga kazališta postao vrlo kanonski (što znači predstave koje govore da svijet nema smisla) pa sam se ponadala da žele malo popustiti kanonski pritisak i pronaći neke dobre tekstove i zato zovu mene da im pomognem u tome. Naime, poznata sam kao osoba koja zagovara naše pravo na lijepo/dobro/sveto u umjetnosti, a kao ozbiljna profesorica mogu svoje argumente obrazložiti. Mogu obraniti ono što je protjerano iz kanona i objasniti kako i zašto nam se to dogodilo. To sam napravila u svojoj knjizi Istina i laži o kanonu ili kako smo zbog svjetonazora izgubili pravo na lijepo/dobro/sveto u umjetnosti (Citadela Libri, Zagreb, 2021.), a mogu i za pojedinačnu dramu. To više što je u natječaju javno napisano da se njime HNK Mostar uspostavlja i kao institucija koja želi pružati kontinuiranu potporu razvoju suvremenog dramskog teksta kao bitne sastavnice hrvatskog kulturnog i nacionalnog identiteta. Kanonsko crnilo nema ni prostor ni identitet, samo trendovski mrak s temama koje se nose, pa nije čudo da rastjeruje publiku. Stvarno sam se ponadala da su skupili snage za otpor svevladajućem crnilu.

Drugi je razlog bilo to što se radi o nagradi za mlade pisce pa sam se baš obradovala kad sam vidjela 16 drama koje sam odmah pročitala. Kad sam ih pročitala, izdvojila sam 5 doista odličnih (Iva Kovačić: Posljednja krava u selu, suvremena pučka komedija; Marinko Jurić Materina Mara, pučki mjuzikl;  Valentina i Luka Mavretić Copy, suvremena urbana satirična komedija; Filip Pažin: Sobarica, urbana komedija i Lucija Klaić Birtija, suvremena urbana satira) i još 3 jako dobro postavljene, ali nedovršene drame koje su izgledale poput dramskih vježbi na temu problema psihe (Marija Tokić: Zarazna psihoza; Katarina Vučić: Dok nas Alzhaimer ne rastavi; Danijela Biloš: Vrtlog nade). Ostale sam označila kao stereotipne pa čak pretenciozne. Većina je njihovih autora talentirana, ali se vidjelo da su potpali pod utjecaj mode, trendova, kanona… Moja je lista bila kvalitativna, a na dnu liste bile su mi dvije drame za koje sam rekla da ih nikako ne bih nagradila jer su u toj stereotipiji otišle predaleko.

Na prvom sastanku povjerenstva shvatila sam da će upravo te dvije drame dobiti glavne nagrade, a ovih pet koje sam izdvojila ništa (poslije sam vidjela da je Sobarica upala u četiri nagrađene, a ostale tri su doslovno s dna moje liste). Pa sam se lijepo zahvalila i izišla. Odbila sam i honorar, ali je kazalište inzistiralo jer sam drame pročitala, na čemu im zahvaljujem.

No cijelo me vrijeme muči kako se povjerenstvo nije usudilo nagraditi odlična djela različitih žanrova (pučka i urbana komedija, urbana satira, drama, pučki mjuzikl!) s napetim radnjama i živim likovima samo zato jer su prikazivali sliku svijeta koja ima smisla pa se zato ne uklapa u trendovsko prikazivanje stvarnosti. Nije pomoglo ni to što su neke prikazivale istinite događaje. Istina zanima kanon samo kad govori da svijet nema smisla, društvo je nepravedno i opasno, a obitelj mjesto konstantnoga mučenja svakoga člana. Takve se priče traže u crnim kronikama i izmišljaju kad zatreba, a svijet u kojem život ima smisla unatoč ozbiljnim problemima, ne može u kanon pa makar bio i prema istinitom događaju.

Zato sam predložila uredniku Osvita Ivanu Bakoviću da te drame objavi, a on je prihvatio, na čemu mu zahvaljujem. Željela sam da to bude poticaj ovim doista talentiranim autorima, da vide da ima smisla kako pišu. Objava u uglednom časopisu nagrada je ne samo za kvalitetu njihovih djela nego i za hrabrost što su se usudili pisati iz života i iz srca, a ne iz trendova i kanona. Bilo mi je stalo da se objave jer se nadam da će ih još netko osim mene pročitati i prepoznati kao odlične, a možda i – postaviti na sceni.

Najviše me srce boli što ih ne će postaviti HNK u Mostaru jer sam sigurna da bi to bili pravi hitovi! Odlične predstave koje bi imale publiku dugo vremena! Ali, što ćemo, svatko radi svoje odabire. Isprika za HNK u Mostaru jest da su i druga kazališta, ne samo u BIH ili Hrvatskoj nego i u Europi jako poslušna kanonu i svuda su na sceni iste slike razorenih obitelji, nacionalističkih i okrutnih društava. Sva djela u glavnoj kazališnoj struji šalju poruku da svijet nema smisla jer je nebo prazno, zlo je sveprisutno, junak nema izbora ni izlaza osim da propadne. Uništen do kraja i najčešće uništavajući pri tome one oko sebe. Zbog toga posvuda publika bježi iz kazališta. Nakon što s predstave uglednoga kazališta, pisca koji je dobio sve književne nagrade i njegove predstave koja je pobrala sve festivalske nagrade, publika iziđe pognuta i gotovo puzeći, teško se vraća natrag u kazalište. Ne usudi se raspravljati s povjerenstvima nagrada, festivala, Ministarstva koji su to podržali kao kvalitetno, još će im netko reći da su glupi jer ne razumiju ili nazadni jer se ne bore za napredne ideje! Nemaju argumente, ali znaju da „to nije za njih“ pa više ne dolaze. A i s kim će jer su predstave sve krvavije i seksualiziranije pa im je neugodno zvati nekog s njima… Problem je isti i u Europi pa zato Europska zajednica daje silan novac za radionice „poticanja čitanja“ i „privlačenja publike“, ali one služe da publiku „obrazuju“ odnosno da ih poduče da je to što oni ne žele gledati nešto najkvalitetnije i najvažnije na svijetu.

Dobra je vijest da postoji i kazalište koje šalje neku drukčiju poruku. U našoj kulturi to su gotovo dvije tisuće godina bili elementi kršćanske poruke: 1) svijetom vlada milosrdni Bog; 2) postoji dobro i zlo (zlo je grijeh); 3) svaki junak ima slobodu izbora i 4) ako junak pogrješno izabere, ima izlaz (jer svijetom vlada milosrdni Bog). Ta je poruka (kao i afirmacija bilo kakvih vrijednosti, a posebice kršćanskoga svjetonazora) izbačena iz kanona kao nekvalitetna iako to nema veze s kvalitetom nego s odabirom pisca. No nakon II. svjetskoga rata u cijeloj je Europi zavladao novi, sekularistički svjetonazor koji je pročistio umjetnički kanon tako da je svaku afirmaciju svijeta proglasio nekvalitetom i podilaženjem publici, a jedino ovu usku sliku mračnoga svijeta s okrutnim ljudima – kvalitetom.

I sad sam ja u natječaju pročitala 5 odličnih drama koje nose elemente poruke izbačene iz kanona. Svijet ima smisla, zna se što je dobro i zlo, zlo je grijeh i negativan primjer, a dobro je uzor bez obzira uspiju li ga likovi postići ili ne uspiju. Tragične priče prikazane su kao pouka, komične kao poticaj odabira dobra. Slika takvoga svijeta može onda i nas u publici osnažiti, možemo doživjeti katarzu, pročišćenje negativnih emocija koje je još Aristotel proglasio svrhom kazališta, što je i bila sve do kraja II. svjetskoga rata. Dvije i pol tisuće godina. Sad je i katarza protjerana jer ako je sve crno i nema izlaza, predstava samo na tebe nabaci negativne emocije, a kako je nebo prazno, nemaš ih u odnosu na što pročisti, tko će ih iskupiti (ni žrtva na oltaru kao u antici ni žrtva na križu kao u kršćanstvu).

Loša je vijest, kako rekoh, da je situacija ista u cijeloj Europi i da je kanon tvrd i jako strog (sve mi se čini da je možda na kraju vladavine pa je zato tako živčan). Dobra je vijest da se ono iskonski dobro kazalište (lijepo/dobro/istinito/sveto s katarzom na kraju) ne da zatrti. Postoji na rubovima koji često imaju veću slobodu od centara moći. U Hrvatskoj su to najčešće amateri. Jedan cijeli kazališni svijet: više od 400 premijera godišnje, desetci festivala, publika koja se broji u stotinama tisuća. Sve na rubovima ili ispod rubova. Dugo sam bila žalosna zbog toga, sad sam shvatila. Ne definira poziciju centra novac, medijska snaga i moć, kako nam se čini (i kako nam se nameće) nego smisao, srce i duša. Tamo gdje toga ima – to je meni centar. Sve ono bez toga mi je rub. I ne zanima me. Ne idem više na premijere HNK u Zagrebu. U mome svijetu svatko ima izbor na koju će stranu. Ovi su pisci meni u centru.

Posljednja krava u selu ili duhovita tragedija

Autorica Iva Kovačić djelo je podnaslovila „pučka komedija na hercegovački način“ što u ovom slučaju znači odlična komedija. To je, koliko sam shvatila njezin dramski prvijenac i možda je zato tako – odlično napisan i tako izvankanonski. Nije još ušla u kazališne vode dovoljno duboko da ju utope pa je pustila svom talentu da se raspiše.

Radnja se zbiva u malom hercegovačkom selu koje je silno živo pred našim očima, stvarnih likova (koji je to dobro pogođen jezik!) i zanimljive radnje, vrlo realistično (s problemima našega vremena) i mudro napisano, ali istovremeno iznimno duhovito i toplo prema likovima i tom svijetu! Autorica te likove poznaje, razumije, voli i ima talent koji ih može prenijeti na papir/scenu.

Mate ne bi ujutro odmah na polje unatoč prodikama žene mu Mare, a kad dođe kum Ivan ima priliku sjesti i popiti koju pri čemu malo ogovaraju suvremeni život, od vodanja pasa umjesto djece do toga da više nema tko orati u selu pa je oranje skuplje od sve zarade s njive. Dolazi snaha Barbara koja smatra da su žene u tom selu potlačene i da se trebaju izboriti (dok svi oko nje smatraju da bi što prije trebala roditi), a onda i susjeda Blaga koja mora sve znati da bi tragedija nastala kad Mara otkrije da joj je bolesna krava. To je velika šteta za njihovu obitelj, ali je to i posljednja krava u selu. Mara zove sina veterinara da dođe što prije, a kad se ispostavi da je doista uginula, kum Ivo predloži da zaredaju po selu i skupe od ljudi novac za drugu kravu pri čemu će mu pomagati Barbara. Susjeda Blaga krene u istraživanje tko je otrovao kravu, a Mara poziva policajce koji se snebivaju što bi to istraživali. Iako Blaga pronađe krivca, ne ću vam ga otkriti, kao ni na što je snaha Barbara  potrošila skupljeni novac.

Iva Kovačić, autorica drame Posljednja krava u selu 

Ne ću vam reći da vas potaknem da krenete čitati jer čim krenete – ne ćete ispustiti djelo iz ruku dok ne pročitate. Ja sam ga pročitala dva puta za vrijeme natječaja, prvi put kao i sve pa još jednom da provjerim jesam li dobro odabrala, a onda treći put kad sam ga uređivala za objavljivanje. No kad god bih se vratila u komediju da nađem nešto što sam htjela citirati u ovom tekstu (npr. izvrsne narodne mudrosti: Džaba je gluvu šapćat i ćoravu namigivat. Niti šta vidi niti šta čuje, ili kad im Blaga kaže kako je to strašno što im se dogodilo: Ko da ste se za Bogon stinan bacali. Još stejana, ili kad su zajedljivi kao Mara koja prigovara mužu: Samo ti toči, unda ćeš mene kasnije optužit da ti motike po njivi sakrivan. Nećeš znati ni di si je ostavija, jesi li poša ili si doša, ja krenem čitati dalje. Smijem se naglas, likovi su mi zabavni i zanimljivi, bliski i poznati (susjeda koja sve zna tko kamo ide i zašto), razumijem njihove probleme (seljaku se ne isplati ići na njivu, a opet kako to pustiti, zemlja bez zakona koju može svatko zloupotrijebiti) i sukobe (stari-mladi, muško-žensko, selo-grad, poštenje-nepoštenje) pa tako i suosjećam s njima (Mate nikako da dobije unuka jer mu snaha tjera modu, a drugi je sin u Irskoj), ali i volim taj svijet koji Iva prikazuje. Svijet koji ima vrijednosti i razumijevanja i suosjećanja – ma kako zajedljivi ili sukobljeni bili, kad treba, pomoći će i biti tu… I na kraju, unatoč nekim tragičnim događajima na hercegovački način, doživim katarzu. Jer takav svijet i takvi ljudi još postoje. A i takva odlična komediografkinja.

I tako sam Posljednju kravu u selu pročitala još nekoliko puta. I još bih jednom, ali sad je stvarno dosta čitanja jer urednik zove, moram predati tekst pa puštam vas da čitate. I uživate.

prof. dr. sc. Sanja Nikčević 

  _______________________

Iva Kovačić

Posljednja krava u selu

pučka komedija na hercegovački način

Autoričina baka i pretposljednja krava u selu Turčinović

Napomena:

Drama je napisana 2022. Objavljena je u mostarskom časopisu Osvit  113-114/2023., str.  67-105.

Autorica dopušta objavu na Portalu HKV-a.

Sva su prava za ostala objavljivanja ili izvođenje pridržana. Ni jedan dio teksta ne smije se kratiti, nadopunjavati, umnožavati, ni u cijelosti ni djelomično reproducirati i izvoditi na pozornici, kao ni objaviti drugdje (elektronički ili tiskano) bez prethodnoga autoričina dopuštenja.

Autoričin kontakt: Iva Kovačić <iva.kovacic11@gmail.com>

_______________________

OSOBE

MATE, muškarac oko 70 godina

MARA, Matina supruga, oko 65 godina

KUM IVAN, Matin i Marin kum, oko 70 godina

JOZO, Matin i Marin najmlađi sin, oko 30 godina

BARBARA, Jozina supruga, oko 30 godina

BLAGA, susjeda, oko 70 godina

IVKA, susjeda, oko 75 godina

STARI POLICAJAC, oko 55 godina

MLADI POLICAJAC, oko 35 godina

MAKS, oko 45 godina

 

VRIJEME RADNJE: sadašnje

MJESTO RADNJE: malo selo u Hercegovini

Stara kuća u Hercegovini

I. ČIN

I. SCENA

Rano je jutro u hercegovačkome selu. Prikaz stare obiteljske kuće. Ispred kuće nalazi se stari hrast. Ispod hrasta nalazi se stol, dvije stolice i klupa. Desno od hrasta je stara kuća otvorenih vrata. Na vratima kuće pojavi se muškarac sijede kose. Na sebi nosi prljavu radničku odjeću. Na nogama ima blatnjave čizme. Izlazi iz kuće i pali cigaretu šibicama.

MATE: Gospe moja, lipa dana! Moga bi na njivu malo kasnije, ta neće nigdi uteć.

Iz kuće izlazi žena, u crnoj suknji i plavoj majici, uznemirena zbog onoga što čuje. U ruci nosi krpu i počinje brisati stol.

MARA: Di ćeš kasnije? Navakat pođi, navakat se vrati. Stoput san ti rekla.

MATE (podsmjehujući se): A moja Mare, moreš ti meni to ponovit sto i jednon, ja kako san ukastija tako ću i radit. Volja me okasnit, volja me uranit.

MARA (zaustavi posao i odmahnu rukom): Ajde, ajde ti za poslon.

Mate se spremi i napravi par koraka kad se začuje netko izdaleka.

KUM IVAN: Kume, kume! Ku’ si uranija? Evo kuma na razgovorušu. (Približi se Mari i Mati pa ih pozdravi.) Valjen Isus, čeljadi! Sustali!

MATE (radosno): Vazda Isus, polako si ti, kume!

MARA: Vazda bio! (Odgovara i nastavlja ljutito brisati stol.) Pravo da ti kažen, kume, ne znan jesmo li i ustali. Meni se čini bir smo ustali eto već smo sili. Evo prvi oti ti kum. Sad si ga smeja. Ko zna ka’ će joped poć na njivu. Mate moj vazda zaboravi onu staru: Bog pomaže težaku, ne ležaku.

MATE (oštro): Ajde vire ti, Mare, ne bulazni. Pomoć će nan Bog, dakuće, ali prije ćemo mi sebi. Jel tako, kume?

KUM IVAN: Pravo kazuješ, kumašine.

MATE (zapovjednički): Mare, pristavi der nan kavu. Donesi onu novu bocu loze i dva čokalja da ja i kum malo proljudikamo. Ta ne dolazi nan kum svaki dan.

MARA (mrmlja u sebi i dalje briše stol): Našla tikva čepinu. Nije svaki dan, ali zato je svako prikodana. I tebi i kumu i čokaljin. Ja se ovde lomin, na sve strane me ne dotiče, a vi muški samo ruke pod prkno.

KUM IVAN: Kuma, ja ti se držin one stare: di se pije, primakni se, di se radi, odmakni se.

MATE: Ajde, Mare, koliko ga brišeš, izlizat ćeš mi stol. Ja ti kažen što prije doneseš, prije ćemo popit, pa ić. Džaba ti nama pridike držiš.

Mara ode bez riječi u kuću. Mate se obrati kumu Ivanu.

MATE (uljudno i veselo): Ajde, kume, evo vamokar ćemo nas dva zeru zasist. (Sjednu na klupu ispod drveta.) Nešto si mi neveseja.

KUM IVAN (zabrinuto): Ma kakav ću bit nego neveseja.

MATE: Što?

KUM IVAN: Kume, ja ti se nasekiran čin priđen kućni prag. Iđen vamo do vas i ne mogu se čudnon iščudit, srca mi jedinog.

MATE (iznenađeno): Šta je?

KUM IVAN: Đava odnija i ćukenja i vajdu in! Vidin jutros Mare Boškanovića mala na povocu ćuku voda po selu. A ima joj jedno trijes godina. Šta li misli današnja mlađarija, misto da dicu vodaju to se ćukenja svezalo. Oslo-me-bodi Bože!

MATE: Bresposlen pop i jariće krsti. Nego da ti ja kažen, joped je bolje da voda ćuku, nego dite na povocu. Kazuje mi sin Tomo kako je u Njemačkoj vidija da dicu na povocu vodaju po gradu. Ma ovo ti je sve pomanitalo. (Pokaže rukom za luđake. Ugasi cigaru i pripaljuje odmah novu.) Sve izvejalo, vire mi.

KUM IVAN: Ajde, srca ti, kume, ko će dite tako gonit, ta nije ajvan. U nas se ni krava ne veže osim ako nije pogana sosve. Ne virujen ti ja u to.

MATE: Ma kad ti kažen. Ne pomaka se ja odovle. U Njemačkoj ti je tako. Nova moda kažu oni meni.

KUM IVAN: Ajde, ajde, kume, kakva nova moda. Ne razumin ti se ja u to. Ako je tako, unda su oni svi sublejasti, srca mi. Joped, lako je meni za nji. Šta je s ovon našon mlađarijon? Gledan ja one balvane od momaka, to se skupija sve jedan do drugog ko krmenja prid klanje, niko ne smi curi prić. Kad se ja sitin kako je to u naš vakat bilo. Ta obilazili smo oko nji ko oko Gospe. Jesan ja malo više nego ti. (Smijeh.)

MATE: Moj kumašine, lako je sad pričat.

KUM IVAN: Ima ona jedna moja pisma, kaže vako (Zapjeva.) od Mostara do Širokog Briga nema cure s kojon nisan liga. Joj…

MATE (prasne u smijeh): Jašta si, jašta si. Moreš sad pričat priče. Sićan se ja kakav bi bija kad bi Mandu ugleda u polju di krave čuva. Tribalo ti je pola dana dok bi joj nazva valjen Isus, a ne li nešto drugo. Staja bi u progonu s kravon i gleda s koje ćeš joj strane prić. (Odmahne rukom.)

KUM IVAN (brani se): Drugo je to. Tadan smo mi imali nekakvu bisnu kravu. Nisi nikad zna s koje će strane grunit.

MATE: Jašta, jašta, kume moj. Do krave je, ta nije do tebe.

MATE: Ma srca mi! Kad ti kažen da je tako, unda je tako. Ja san joped svoje odradija. Meni su na pameti oni moji. Niko da se oženi. Ali joped kažen, dobro je sve dok sukerine ne počnu po selu, kako oni kažu, šetat. Ali nismo dugoviti. Izumrit ćemo mi vako.

MATE: Eno sluša san neki dan na televiziji. To ti je oni kažu nekakva kuga došla među mlađariju. Oni joj kažu bila kuga.

KUM IVAN (iznenađen): Bila kuga? A je li opasno to? Da ne bi i mene zarazili. Sićan se kad mi je pokojna baba, pokoj joj duši (Prekriži se.), pričala o kugi. Kaže, isan se sav izide, a ti ne znaš šta te ide, samo te nestane. Biži, biži. Ne daj Bože da me uvati.

MATE: Ma kume, nije ti to nikakva bolest. Nego ti je to ovo što se mlađarija ne ženi i nema dice, to ti je bila kuga. Neće se to prinit.

KUM IVAN: A srca ti, kume, kako neće? Vidiš li ti, bolan, da je sve ovo izreda obolilo od te bile kuge. Ko zna šta ono njima u piće meće kad odu nekud. Sve ti je to od toga, ma garant. Zato ja samo domaću lozu i ništa mi. Ne pijen ja oni njiovi bućkuriša. (Odmahne rukom i napravi mučnu grimasu.)

MATE: Ja san mislija da nije prilazno, ali kad ti tako veliš, možda i je. Evo pogledaj mog Joze. Oženija se ima i godina dana, a još ništa. Morat ću mu malo pripelit da se lati posla.

KUM IVAN: Srca mi, kume, morat ćeš. Znadeš kako se kaže: u stara oca sirota dica. Ima njemu već jedno trijes godina. Kaće ako neće sad? A možda mu to sve neva komanduje? Ko će znat toj današnjoj mlađariji. Ili rađaju sa četeres ili ne rode nikako, ma Bože sačuvaj.

MATE (oštro): Nemoj mi na nevu. Dobra je Barbara. Radi po cile dane. Brine se o Jozi; nije ko moja Mara o meni, ali to niko tako i ne more. Ma oće učinit i znade pričat. Nekad se mi i posvadimo, ali bolje i to nego da šuti.

KUM IVAN: Ti je toliko fališ, a od Mare nikad nisam čuja da je išta rekla o nevisti. Meni se čini da se nji dvi ne mogu baš. Vele van, ta mlada komanduje Jozi, zato je to.

MATE: Ma moja Mara, đava je neodnija, njoj ako isan nije po čitav dan na njivi, odma ne valja. Kaže Mara koje god žensko suviše knjiga čita ne more valjat. A meni se čini da će je sve neviste zapast take. Vrane mi kazuje neki dan da je naša neku.

KUM IVAN: A Vrane ti je sad u Irskoj?

MATE: Je, dobro mu je, radi i šuti. Nego, mene brine koga će mi u kuću dovest. Govori ta neka Mišel se zove. Kažen ja njemu: sine moj, šta će ti to? Nit’ joj znadeš roda nit’ poroda. Ali bukova glava. Džaba je gluvu šapćat i ćoravu namigivat. Niti šta vidi niti šta čuje.

KUM IVAN: Naj je bolje njizi pušćat. Unda kad ostare i kad vrime prođe, sitit će se. Pitat će te starost di ti je bila mladost.

Mara izlazi iz kuće, nosi kavu i rakiju. Ivan i Mate ušute. Mate pripaljuje cigaru.

MARA: Evo, gotova van je kava. Šta ste sad ušutili? Ko da ja ne smin čut šta se priča?

KUM IVAN: Kuma, nije moj ćaća džabe govorija: ne valja prid ženan svašta pripovidat. Ako zna jedna, zna ji deset.

MARA (ulijeva kavu u šalice, rakiju u čokalje i poslužuje): Dašta, dašta, kume, vaman žena samo za sluge triba,  meni se čini.

MATE (smijeh): Ma nije samo za sluge.

KUM IVAN: Nije tako, kuma. Valja žensko i na njivi i po kući, svoj ti posa. Ne bi ja nikad moga kruv zamisit i kravu pomust, a vi ženskadija to ko od šale.

MARA: A dobro si mi napomenija. Oko ručka san se zabavila, a kravu nisan ni pogledala. Mate, bi li otiša u štalu samo joj malo bacit sina. Ja ću otić čin sastavin da mi se kuva.

MATE: Ajde, Mare, kum doša, a ja da iđen kravu namirivat. Ta neće crknit od gladi za pȏ sata. Ja ti se sad od kuma ne ustava.

MARA: Vas muške ni za šta Bog nije dâ nego samo da povazdan nadoprdujete. Sve moran sama. Odo ručak pogledat, pa ću kravu namirit. Žustrim koracima pođe prema kući.

MATE: Samo ti polako, Mare, ta neće krava uteć iz štale. (Smijeh.) A ne znan di vazda itiš ta nisi na dnevnici u tuđeg gazde, nego u svoga čovika.

KUM IVAN: Kume, dobra ti je ta.

Nazdrave rakijom iz čokalja.

II. SCENA

I dalje ista scena. Ivan i Mate sjede ispod drveta na klupi i razgovaraju. Mara je u kući, kuha ručak, sluša krunicu na radiju i moli.

KUM IVAN (zabrinuto): Neki dan zva ja Drndu da mi dođe uzorat njivu. Kaže on meni: ne mogu ti doć tek za dvajes dana. Ja pobilija od muke kad mi je tako zavika. Kaže svi njega zovu, a on radi na preduzeću i posle toga ore. Nema ko drugi orat u selu. A ovi što oru iz Potoka ne mogu ni u svoji stić šta je posla, a nji samo dvojica.

MATE: Srića, ja sam ga uvatija navakat. (Zabrinuto.) Ali gadno će ti bit ako je na vrime ne uzoreš. Javlja kišu, šta ćeš unda.

KUM IVAN (zabrinuto): Ne znan. Dušnje mi, kume, ostat ću brez irada ove godine. Ja ne znan šta ću.

MATE: Jesi ti vidija kakvo vrime dođe? Nema više ko njive orat. Evo na stranu to što nas je par ostalo što sadimo i radimo, ali da nema ko orat. Ne more mi u glavu.

KUM IVAN: Svi se zaposlili po preduzećin i unda neće više da se gospoda prlja. Rasprodali traktore i sad se ti snalazi. Kad se sitin nekad:  orale se sve njive, nije nikad problema bilo s oračin. Sada to cijene diglo, koliko to naplaćuje. Ne isplati mi se ni davat. Ne mogu ja za cilu godinu zaradit koliko oni meni uzmu za dva oranja.

MATE: Šta ću moć zaradit. (Zapali cigaretu i nastavi žustro.) Da mi nije ovo malo duvana što posadimo i prodamo, ta ne bi ima ni za opanaka. A prije kad se sitin, uradiš, posadiš, imaš svoj serbezluk, a danas svaki seljak jad i bijeda. Još nam se smiju kad čuju da kopamo i oremo.

KUM IVAN: Đava odnija ovo vrime i vajdu mu. Ne znam ni okoju mi je se lomit i radit. Danas ti neće niko reć ni fala. Dođu iz grada pokupe i odnesu šta valja, a mene ko šiša. Mora bi i poć, ali ne znan za čije babe dušu?

MATE (toči rakiju): Ajmo mi popit još po jednu, a unda ćemo se mislit na koju ćemo njivu udarit.

MARA (izlazi iz kuće): Samo ti toči, unda ćeš mene kasnije optužit da ti motike po njivi sakrivan. Nećeš znati ni di si je ostavija, jesi li poša ili si doša. E, moj Mate, proć će ti cili život, nikad se nećeš dozvat pameti.

MATE (smije se): Moja Mare, to si ti znala odma kad smo mi počeli ćosat. Ko ti je kriv što se nisi navakat pridomislila. Džaba ti je sad kukat. Kaki san, taki san.

MARA: Dobro, dobro. Ajde, odo ja namirit kravu. Blago moje. Ostavila san na šporetu gra se kuva za ručak. Samo pazi da ne zagori. Nema ništa gore nego kad šerpa zagori. Cila kuća smrdi po deset dana. Znadeš da Jozo i Barbara ne vole kad je kuća smrdljiva. More li onda da ti pogledaš, promišaš dok mene nema?

MATE: More, more, lipa moja. Samo ti ajde za poslon. (Mara odlazi u štalu. Ispred kuće ostaju samo Mate i Ivan. Mate toči lozu.)

KUM IVAN: Moj kume, tribalo bi se poć, ali noge mi nešto teške. Neka der da malo olašnjaju.

MATE (uzme rakiju): Jami, kume, još malo loze i olašnjat će ti, bit ćeš ko prepelica.

KUM IVAN: Virujen se ja tvojoj riči ko i Sveton pismu. Probat ćemo zar da će pomoć. (Iskapi čokalj u jednom gutljaju.)

MATE: Pomoć, dašta nego oće. Kad ovo namirimo, unda ćemo malo do na njivu. Vidit ćemo šta triba. Ta nama je to sve pȏ sata rađe.

Nakon što su njih dvojica još jednom nazdravila, u blizini se začuje auto kako se zaustavlja. Odmah potom začuju se koraci i zvuk štikli. Ispred kuće pojavi se mlada žena od 30-ak godina. Uz štikle na sebi je nosila sako i hlače. Sve u istom sivom tonu. Prilazi Mati i Ivanu i pozdravlja.

BARBARA: Dobro jutro, momci!

KUM IVAN: Vazda Isus i Marija i tebi, ćerce.

MATE: Dobro jutro, nevo! Pa di si nan ti?

BARBARA: Evo mene, malo sam vam došla. Kako ste vi?

MATE: Dobro smo, dobro, vala dragon bogu. Evo malo s kumon Ivanon proljudika na uranku. Naj mi je draže kad mi dan tako počne.

KUM IVAN: A mogu ti reć da je i meni. Moran sad odma još jednu popit kad si tako to lipo reka. (Toči rakiju.)

BARBARA: A di mi je draga svekrva? Bit će ručak kuha, a vi uživate.

MATE: Nije, nije. Danas nan se ručak kuva sam, ona je otišla u štalu namirit kravu.

BARBARA: Kako će se ručak sam kuhat? Jeste to kupili štednjak koji se sam pali i gasi? Nije mi Jozo ništa spominjao.

MATE: Ma jok, nevista. Ništa slično.

KUM IVAN: Mlada, znaš šta ti je na stvari. Mara je rekla Mati da ga pogleda, ali to ti je isto ko da nije nikome rekla. Zato se ručak sam kuva.

BARBARA: Tako znači. Meni se čini da ste vas dvojica prerano počela s druženjem.

MATE: Jesmo, a i neka smo.

BARBARA: Lako tako. Vi sjedite i uživate, a žene sve za vas rade. Ja sam rekla i ponavljam: neće u ovome selu biti sreće dok se žene ne izbore za svoja prava. Moja se svekrva prva treba pobuniti protiv patrijarhata. Došlo je vrijeme da baci pregaču i motiku i da uživa. Ne samo ona, tako svaka žena sa sela.

KUM IVAN (prasne u smijeh dok je ona pričala. Mate sluša šta Ivan i Barbara pričaju): Neće ti toga bit dok smo mi živi. Što to žena ne bi radila što joj je Bog odredija da radi? Čistila, prala, peglala, pospremala, kuvala.

BARBARA: Orala, kopala, čupala, polivala, ribala, usisavala, mela i sve to u jednom danu. Može li tako?

KUM IVAN: Meni ne bi smetalo. Nek radi svak k’liko more. Ja tebi kažen da je Bog dâ žensko da ono zna kako triba naranit kokoši i pomust kravu, kako triba skuvat ručak i kako se najlašnje pere roba. Sve je to vaš posa. U to se ne triba mišat.

BARBARA: Sve što žene rade, možete i vi. Samo što ste lijeni i pravite se kao da ste neki kraljevi. Nije žena ništa manje sposobna ili manje vrijedna da radi samo takve poslove. Vi ste krivi što su žene takve. Vi i vaše nerazumijevanje.

Dok je Barbara to izgovarala iza kuće proviri starija žena. Malo se nagne da bolje čuje šta se priča.

KUM IVAN (uznemireno): Ćerce, stani der malo! Ja ti nikome ništa nisam kriv. Ja samo kažen da se zna koji su oto muški, a koji ženski poslovi. Žena ne zna nešto ko što muško znade, a muško ne znade neke stvari ko što žena znade. Unda smo isti. Zna se di je ženi misto još kad se uda. Za čovika se triba brinit, kuvat, peglat, dicu gledat, a čovik neka zarađiva. Svak svoj dio ima i svoj udes pod ovin svodon nebeskin.

BARBARA (iznenađeno): Ma nemojte mi reći? Zna se gdje je mjesto ženi? Je li? Zna se gdje je mjesto takvima kao što ste vi! Ali ja sam dovoljno pristojna pa vam to neću reći.

MATE (pomirljivim tonom): Ma ljudi moji, Bog nas je da i vaki i naki. Ako koja ženska oće da radi na preduzeću, nek radi, pa nek vidi kako je. Ja bi reka da je svakoj ženi najlipše kod kuće. To ja mislin, a ti, ćerce, ako imaš volju, ti radi. Nego, unda se nemoj čudit ako ti čovika ne bude ni za večeron ni za užinon.

BARBARA (uznemireno): Ako je žena uvijek kući, ne može biti zadovoljna sobom. Svatko se mora pronaći, samoaktualizirati da bi bio u potpunosti sretan. Moguće je da je nekim ženama najdraže u kući, ne osuđujem ih. Samo kažem da žena nije jednako kućanica. Biti u kući ne smije biti imperativ za žene. Mate, ovo što Vi kažete malo je reći da me iznenađuje, mislila sam da ste moderniji muškarac. Šokirana sam.

MATE (mirnim glasom): Ćerce moja, s miron se i Bog moli. Ti i tvoja prava žena. Ne vidin da išta ijednoj u nas vali.

BARBARA: Šta će im faliti kada svaka sve sama sebi spremi i pripremi.

KUM IVAN (podrugljivo): A najbolje da ja ženi spreman i pripreman. (Smijeh.)

BARBARA: A šta bi vam falilo? Žena bi se bolje osjećala, imala bi vremena za sebe, mogla bi otići na kavu s prijateljicama.

KUM IVAN: Biži, biži. Čin čujen da su dvi žene na kavi, znaden da oko nji đava skače. Nema ti od kava ništa dobro. Samo se zlo koti.

MATE (klima glavom): Ništa dobro, ništa.

Dok su njih troje pričali, iza zida slušala je Blaga. U jednom trenutku ispred nje skoči mačka, ona skikne. Mate, Kum Ivan i Barbara okrenu se. Blaga se pretvara da tek dolazi.

KUM IVAN: Šejtan, kad ti kažen.

MATE (šapće kumu Ivanu): Ne valja đavle spominjat. Vidiš da odma dođu.

BLAGA: Valjen Isus!

MATE I KUM IVAN (u glas): Vazda bio!

BARBARA: Bok! (Sjedne za stol, uzme mobitel i počne čitati, nezainteresirana za ostale.)

BLAGA: Evo ja pošla malo Maru obać i pitat ima li imalo prezla, tribat će mi kasnije nešta ću pravit.

MATE: A šta si ukastila s prezlan, Blage?

BLAGA (malo se iznenadi pitanjem): Ma ukastila ja napravit pitu. Ja, ja, jesan. Pitu od jabuka. A nema mi prezla. Daleko mi ić u zadrugu, ta nisan više cura da mogu gori-doli odat.

KUM IVAN (šapće Mati): Dobro se pripremila. Skoro bi joj povirova. (Kum Ivan na glas.) Moja Blage, nije zgodno kase dođe u te godine. Nema isan nikakve volje nit da koga sritne nit da igdi iđe.

BLAGA: Ma neman ti volje ni za šta. Eto bir san na dvor povirila, odma me nešto štrecne. Ja dok san išla vamokar, raja mi, izleti mi ova Jolina mačketina na sri puta. Pripade me. Srce mi sašlo u pete. Pu, pu, pu. (Pljune tri puta. Barbara se na ovo počne smijati i zaintrigirano pita.)

BARBARA: Gospođo, zar se bojite mačaka?

BLAGA: Bog te u šumu okrenija, nevo, ne volin ji ni na slikan vidit ni u televiziji. To je vištičija družina. Goni, goni od mene.

Kum Ivan i Mate nasmiju se na ove Blagine riječi. Toče rakiju i nazdravljaju. Barbara nastavlja razgovor s Blagom.

BARBARA: Gospođo, najbolja stvar za prevladavanje straha je suočavanje s istim. Znači, ako se bojite mačaka, sada se s njima suočite.

MATE: Ajde, nevista, kakvo suočavanje, ta nisu na sudu, srca ti.

BARBARA: Treba ženi pomoći. Ako prevlada strah od mačaka, ona će se kao čovjek osloboditi okova. (Barbara se ustane i pođe prema kući gdje je stajala mačka i uzme je.)

MATE (šapće Ivanu): Gledaj sad ovo.

BLAGA (okrene leđa od Barbare): Jok, jok! Ne triba meni pomagat. Ja san rekla: mačke i ćukenja su za dvora, nit ću ji vodat nit ranit.

BARBARA (približava se Blagi straga i nosi mačku): Mačke i psi su tako divna stvorenja. Vidite (Dodirne Blagu po ramenu mačjom šapom. Ivan i Mate pomno prate i smiju se.)

BLAGA  (okrene se i prestrašeno skoči u mjestu, počne vikati): Goni, goni, goni mi to s očiju! Pu, pu, pu. (Pljune par puta na pod.) Još će mi mačja dlaka u ustin završit. Da se udavin. Mate, ova ti nevista nije svezana. Pomanitala. Oslo-me-bodi Bože. (Prekrsti se.)

BARBARA (drži mačku u naručju i mazi je): Gospođo, najbolji način da se oslobodite straha je da se s njim suočite. Nikako drugačije ne ide, kad vam kažem.

BLAGA: Ti si se oslobodila pameti, meni se čini. Sve pomanitalo. (Odmahne rukama.) Nuder, Mate, kako mačku drži ko dite.

KUM IVAN: Blage, nemoj mu na muku pristavat.

Mate šuti i gleda kako Barbara drži mačku. Toči još jednu čašu rakije.

BLAGA: Da ima pameti, dite bi držala. Reci der nan, nevista, ima li u tebe išta nova? Ima li muštuluka? Vidin ja kako ti nju držiš, ako Bog da kroz koji misec tako da dite nunaš, a? Ima li išta za podilit?

BARBARA: Molim? Što Vas briga ima li išta nova ili nema? Nije to Vaša briga.

BLAGA: Pa moja nevista, kad ti misliš rađat? Ja ne znam znaš li ti, ali žene imaju do kad mogu, a posle neki godina to ti je sve na guranje. Drugo su muški. Muško more kad oće bit ćaća. Tako ti je. Bolje bi za te bilo da što prije prvo rodiš, inače…

BARBARA: Inače?

BLAGA: Ma ništa inače, nego velim, ta nećete ti i Jozo ostavit Maru i Matu brez unučadi. Privatite se posla.

BARBARA: Šokirana sam!

KUM IVAN: Blage, jesi luda, ali imaš nekad i pametni.

Ivan se smije, a Mate ozbiljan i zamišljen.

BARBARA: Shvaćam da muškarci, evo kao njih dvojica, imaju takvo razmišljanje. Ali Vi? Pa i Vi ste žena. Kakve su ovo priče? Imam osjećaj da sam otputovala u srednji vijek.

BLAGA: Nije ti ovo srednji vijek, ovo su Čistići. Naše selo dično, vično, vikovično. A znadeš kako se u našemu selu kaže? Od čega je vakat, od toga je i vrime. Kad vrime prođe, izija vuk magare.

BARBARA: Ovo je nečuveno. Da jedna ženturača meni drži propovijed kad ću ja rađati djecu. Dajte, ljudi, probudite se u ovome stoljeću. Treba se pobuniti protiv ovakvih normi. Ja ću rađati kad ja hoću. Tiranija je blaga riječ za ovo.

MATE (podižući ton): Ajde, nevista, sad si prikrndašila. Sad je dosta. Ako san ovce čuva, ne znači da san s njiman travu pasa. Do sada san sluša i trpija, ali neka mira se mora znat.

BARBARA: Ja nemam mjeru? Od svih ljudi ovdje, ja? Šta je s ovom ženom? Ako ćemo tako, onda Vam moram nešto reći, Mate.

Dok je ona ovo izgovarala iz daljine se začuje Marin glas kako viče i plače.

MATE: Deder reci!

U tom trenutku ispred kuće se pojavljuje Mara. Očajna i u suzama.

III. SCENA

MARA (nariče): Mate, Mate, crni Mate.

Mate ustane i dođe do Mare. Kum Ivan, Barbara i Blaga stoje na mjestu ukočeni. Ništa ne govore, svi čekaju Maru da nešto kaže.

MARA: Mate, Mate, crni Mate šta nas je spopalo.

MATE: Kazuj, Mare!

MARA (hvata se za glavu): Šta nas je snašlo. Jao ti je meni i kuku.

MATE: Kazuj, Mare, sav san u goloj vodi.

MARA: Ma ne mogu oto priko usta privalit.

BLAGA: Da joj se nije Gospa ukazala?

KUM IVAN (prekrsti se): More svašta bit.

MATE: Ajde, Blage, šta trabunjaš, dušnje ti. Mare, kazuj živa ne bila. Je li te kogod kreća? Je li te zmija ujila? Šta ti je?

MARA: Nije meni.

MATE: Nego kome? Je li nekome od dice?

BARBARA: Da nije nešto Jozi bilo. Sigurno je Jozo. (Počne plakati. U isto vrijeme plaču Mara i Barbara.)

MARA (kroz suze): Nije, nije.

Barbara stane s olakšanjem.

MATE: Srca mi, Mare, ako ne kažeš šta i kome je bilo, tebi će se nešto zgodit.

BLAGA: Nemoj, Mate, vidiš da je žena van sebe.

MARA: Krava je.

MATE: Ajde đava ne odnija i tebe i kravu. Ja mislija čula nešto o dici o kome li si. Moran jednu natočit da dođen sebi. (Ode do stola i uspe rakiju.)

KUM IVAN: Kuma, šta će kravi bit da ti toliko plačeš?

MATE: Stejana je. Sigurno ne mere na noge pa joj ža.

BARBARA (šapće kumu Ivanu): A šta znači stejana?

KUM IVAN: Noseća je.

BARBARA (zbunjeno): Noseća?

MARA: Nije oto što  je stejana, nego se ne miče.

MATE, BARBARA I KUM IVAN (u glas): Šta?

MARA:  Ne miče se nikako. Ja sve čekala neće li se pomaknit. Ma kakvi.

BLAGA: Crkla krava.

BARBARA: Crkla posljednja krava u selu, poetično.

Kum Ivan gurne je laktom.

MATE: Mare, jesi li ti sigurno dobro vidila?

MARA: Jesan, svojin očiman.

BLAGA: A sijaseta što se na ovu kuću iskreni.

MARA: Jadni ti smo mi i kukavni. Nevista, zovi der mi Jozu. Znat će on šta triba i kako triba. Možda i nije gotovo. Možda spasimo nju i tele.

MATE: Zovi brže, nevista.

MARA: Zovi i daj meni da mu ja kažen. Nećeš ti znat kazat kako triba.

Barbara vadi mobitel iz džepa i zove. Daje Mari mobitel.

MARA: Alo, Jozo, mater je. Crkla nan je krava, možda. Odma ajde kući di god da si. Hitno je. Zbogon, zbogon.

Svi se pogledaju nakon ovog Marina razgovora.

KUM IVAN: Nije te, kuma, ima kad ni čut.

BARBARA: Pa niste ni čuli šta Vam je odgovorio.

MARA: Ja san svoje rekla. Ima da odma kući dođe prigledat je.

BLAGA: Ako to iko mogne rišit, unda je to Jozo.

KUM IVAN: Naj je bolji veterinar u nas.

BLAGA: Ko da ste se za Bogon stinan bacali. Još stejana.

MARA: Jadna ti san ovo dočekala.

MATE: Kume, ajmo mi vidit šta je bilo. More bit da to ona nije dobro ni vidila. Ko ženskadija, svega se pripadnu.

Mate i kum Ivan odlaze. Ispred kuće je nastao muk. Sada se jasnije čuo upaljen radio iz kuće. Na redu su bile litanije.

 II. ČIN

I. SCENA

Ispod hrasta sjedi Mara, još uvijek neutješna. Pokraj nje sjedi Blaga, a ispred kuće s mačkom u naručju šeta se Barbara. Iza kuće se čuje automobil. Pojavljuje se Jozo. Odjeven u veterinarsko odijelo s gumenim čizmama na nogama.

JOZO: Hvaljen Isus i Marija! Majko jesi li dobro?

MARA I BLAGA (u glas): Vazda bio.

BARBARA: Bok, dragi!

MARA (ustane): Jozo, trči i vidi šta nan je sa Zlatavon. More li se izličit, spasit.

BLAGA: U tebe se svi uzdajemo sadana. U tebe i u Boga.

JOZO: Šta se dogodilo? Neka mi najprije neko pojasni.

BLAGA: Mara danas išla namirivat kravu. Došla kad tamo ima šta vidit.

BARBARA: Svakom loncu morate biti poklopac.

MARA: Neka dera, Blage, pusti mene da pripovidin. Ja jutros da ću je namirit i pomust kad tamo iman šta vidit.

BLAGA (odmahne rukom): To sam mu i ja propovidila.

MARA: Jesi. Kad tamo iman šta vidit. Krava mi na podu leži. Ni tamo ni amo. Ja se, moj Jozo, usudila. Ne mogu se maknit. Kad me tada nije prikinilo, neće nikad.

BLAGA: Ništa je to. Ja se sićan kako je meni bilo kad nan je džudžan podavija čitav kokošinjac. Velika je to šteta.

MARA: Ajde, Blage, nosi te baja. Imala deset kokošiju i dva pivca. I sad ti meni tu nešto pričaš.

BARBARA: Ovo je tipičan primjer prebacivanja pozornosti s tuđe boli na svoju. Nikome nije kao Vama. Sigurno, sigurno.

BLAGA: Ti si, mlada, pomanitala. Ta mačka ti je zamutila um. Vištičija družina.

JOZO (povišenim tonom): Dobro je! Majko, pusti ti njih. Odo ja vidit šta je bilo. Samo mi reci kad si je zadnji put namirivala.

MARA I BLAGA (u glas): Jučer navečer.

Jozo pogleda Blagu.

BLAGA (podsmjehujuć se): Vidila je slučajno kad sam nosila svojin kokošiman.

JOZO: Dakako nego slučajno. Siguran sam. Nego, majko, šta si joj davala?

MARA: Ma ditelinu, malo ćaća ukosija na docu. Mlada je i lipa bila, friška. I to ti je to. Malo sina joj kasnije bacila. Nisan ništa priviše.

JOZO: Dobro, idem ja vidjeti. (Obrati se Barbari.) Neka te tu s majkom dok se ja ne vratim da joj se ne bi nešto dogodilo. (Pogleda u Blagu.)

BARBARA: Ne brini, dragi. Ja sam tu.

BLAGA: Vidiš ti naši golupčića.

BARBARA: Kao što sam već rekla, svakom loncu poklopac.

MARA: Nevista, malo vode mi daj. Nešto me steže u prse.

BARBARA: Evo, odmah ću donijeti. (Uđe u kuću.)

BLAGA: Šta ti misliš, šta je bilo kravi, a, Mare?

MARA: Ne znan, Blage!

BLAGA: Ja ti računan da je nju neko otrova.

MARA: Ajde, nosi te belaj.

BLAGA: Kad ti kažen. Slušaj mene. U Pere je Ivkanova zavidno oko. Znadeš da bi on drža kravu da more, ali mu žena neće ni da čuje. Čula san ja nji jednon kad san prolazila kraj njiove kuće da se svađaju.

MARA: I to slučajno?

BLAGA: Ja, ja, slučajno. Kaže on Ivki da oće kravu nabaviti. Ona njemu: dosta san se lomila ovi zadnji pedeset godina oko tebe i oko krave. Nabavi je ako ćeš ti oko nje raditi. Zamisli ti nje šta mu je rekla. A on na to planija. Sve je po kući slupa. Kaže on njoj: vaka si, naka si. Mater ti je vaka, naka. I reka joj je onu rič na g.

MARA: Ma koju? Na šta misliš?

BLAGA: Kaže on njoj: koja si ti građanka! Šta sam i ja oženija? Zamisli ti to. Uvrida nad uvridan.

MARA: Svašta ćeš, ali joped ne mislin da bi on to uradija ikad.

BLAGA: Možda i nije. A šta ako je Ivka to uradila? On je tija kravu, ona nije. More bit da je ona smakla vašu da se riši zadnje krave u selu. Onda je čovik ne bi vriđa. Ma ona je garant.

MARA: More bit da kravi na kraju ništa i ne bude. Ajde, nećemo dušu grišit.

BLAGA: Ali ako joj bude što ja ćutin da joj je? Istrat ću ja mak na konac. Ja ti kažen. Ne more se to tako prid mojin očiman zbivat, a da ja ne znan od čega je i šta je. Misla san reć, ne mogu tako krave crkavat, a da se ne otkrije ko ji truje. Šta ako mi se na kokoši namiri ili ne daj Bože na me?

MARA: Neće tebe niko, ne sekiraj se! (Iz kuće izlazi Barbara, nosi vrč vode i čaše.) A di si ti, moja nevista, ko da si je zašćala s bunara.

BARBARA: Evo me. Nisam znala di stoji bokal, pa dok sam ga našla.

BLAGA: Ma ja. Da si ga prala i brisala znala bi di je i bokal i čaše.

BARBARA: Evo i za Vas, draga Blage.

BLAGA: Vidiš da znaš kad oćeš.

BARBARA (toči vodu Mari i daje joj čašu. Nakon toga toči vodu Blagi i daje joj. Blaga uzima. Primakne čašu ustima): Samo, Blage, pripazite da nije upala u čašu mačja dlaka. Mogla je se utrunit.

BLAGA (s gađenjem pogleda čašu i vrati je na stol): A da ti pravo kažen, nevista, nisan ja suviše ni žedna.

Iza kuće se pojavi Ivka. Starija žena odjevena kao i ostale žene. Crna suknja i tamnoplava majica. Na nogama su joj papuče. Barbara hoda ispred kuće tražeći mačku. Nađe je, uzme u naručje i sjedne za stol i mazi mačku.

IVKA: Valjen Isus!

MARA I BLAGA (u glas): Vazda bio.

IVKA: Vidila san ja da vas se skupija ćemilet, reko da nije kakav muštuluk odo dera povirit. (Pogleda u Barbaru.) A, nevista?

Barbara zakoluta očima.

MARA: Nikakvo dobro, moja Ivka!

IVKA:  Što? Šta je? Kakva je gurema?

BLAGA (samo da Mara čuje): Zna ona dobro šta je nego se pravi.

MARA (Blagi): Šuti, grom te ne ubija!

BARBARA: Crkla nam krava, gospođo. To  je novost.

IVKA: Za jedina svita!

BLAGA (Mari): Čudom se sada čudi, a sve već zna.

MARA: Nije crkla, pusti nevistu. Otiša je Jozo prigledat je.

IVKA: A oće li crknit? Je li pri kraju? Šta li?

BLAGA (Mari): Vidiš, vidiš kako se odaje.

MARA: Uzdan se u Boga da će nan priživit. Moja Ivka, pa jazuk bi bija i to kakav. Još stejana.

IVKA: Nemoj mi reć. Stejana. Oto nisan znala. Naj bi bolje bilo da mi štogod izmolimo da se spasi, a?

BLAGA (za sebe): A ku’ se ja nisan toga sitila.

MARA (Blagi): Šta veliš?

BLAGA (Mari): Reko naj je prije truje, unda došla vamokar da za nju moli. (Na glas.) Moremo, moremo, dakućemo nego izmolit. Taman ja misla govorit oćemo li se prikrstit. Dobro da si i ti Ivka došla, sadana nas ima više.

Sve žene izvade očenaše (krunice), a Barbara drži mačku i s podsmijehom gleda na njih.

IVKA: Koja će započet?

BLAGA: Ja ću. Ta ja san cili život pridmolila. Ujme Oca i Sina i Duva Svetoga.

Sve se žene prekriže, Barbara prasne u smijeh.

BARBARA: Ova će vam krunica sigurno biti uslišana. (Smijeh.)

MARA: Bolje bi i tebi bilo da se nekad prikrstiš.

BARBARA: Ujme Oca i Sina i Duva. Oslobodi me, Bože, ovih ljudi. (Ustane i ode u kuću.)

MARA: Pustite vi nju, ajmo mi počet.

BLAGA: Reć ćemo krunicu na čast sv. Ante da očuva nas i našeg ajvana, nek ne bude štete ni zijana. Virovanje…

II. SCENA

Žene su i dalje na istome mjestu. Moli se krunica. Barbara hoda ispred kuće i mazi mačku. Sve je žene gledaju s gnušanjem. Ispred kuće dolaze Mate, Jozo i kum Ivan. Sva trojica smrknutog lica. Mara ih prva ugleda i skoči s mjesta. Sve žene stanu s molitvom.

MARA: Šta je, a?

MATE: Moja Mare, crkla nan je krava.

SVE ŽENE U GLAS: Oslobodi Bože.

MARA (zajeca): Bidna nan i kukavna mater. Šta ćemo sadana? Ku’ ćemo, Gospe moja?

JOZO: Ajde, majko, nemoj se brinit. Malo vode popij. (Zapovjedi Barbari) Daj joj malo vode!

Barbara baci mačku i dođe natočiti Mari vode.

KUM IVAN: Ajde, kuma, nek je živa glava, bit će krava.

BLAGA:  Dašta, dašta.

IVKA: Jazuk je to velik.

BLAGA: Zna li iko šta joj je bilo?

IVKA: A ko će znat. Božje davanje.

KUM IVAN: Samo Bog zna šta joj je i kako joj je bilo.

BLAGA (govori samo da Mara čuje): Vidit ćeš da ću ti ja to rišit prije policije. Saznat ću ja to i reć šta je bilo.

MARA  (kao da se probudi iz sna): Policija, policija. Zovite policiju.

MATE: Mare, tebi se mozak pomračija.

BARBARA: Mare, malo ste sada pod šokom. Ne treba za ovo zvati policiju. Krava crkla, pa crkla. Ni prva ni zadnja. Doduše, zadnja je, ali svejedno…

JOZO: Majko, neće se oni s ovim bavit.

MARA: Dobro, dobro. Vi ste ko pametni, a ja sam luda. Ajte onda vi meni recite šta je se ovde zbilo. A? (Svi šute.) Sad šutite. Dobro. Ja odo u kuću pa vi vidite šta je bilo, kad ste take dobre dektive. Unda kad se vratin, oću da mi ispričate kako mi je krava crkla priko noći. (Mara ulazi u kuću.)

BLAGA: Dobro, čeljadi moja, ja van moran ić. Zbogon. (Govori za sebe.) Kakva policija, ja ću van saznat ko je i kako kravu otrova, ne zvala se ja Blaga.

KUM IVAN: Rišit će se nešto. Ne more na ovome ostat.

MATE:  Je, kume, samo ne znan šta. Kravu mi neće niko vratit ni platit.

IVKA: Znadete li vi kako je bilo u stari vakat? Kome god u selu crkne ajvan, za njiovu se kuću pare kupilo. To je tako bilo od vajkada. Moglo bi i danas bit.

MATE:  Je, tako je vazda bilo.

KUM IVAN: Evo nas ovde. Ajmo se skupit i podilit. Proodat ćemo po selu i skupit za nove krave.

BARBARA: Odlična ideja. Mogu li ja biti blagajnik? Imam iskustva iz škole.

KUM IVAN: More.

JOZO:  Ne bi ti ja toliko lako pustio da budeš blagajnik. Znam ja kakva si ti s novcima.

KUM IVAN: Ajde, ajde, Jozo. Ne kudi je vazda. More ona to. Skupa ćemo.

BARBARA: Odlično!

MATE: Nema ti tu ništa odlično, nevista, čin ja moran prosit. Bože moj, na šta san spa. (Uhvati se za glavu.)

IVKA: Mate, nije ti to prošenje. Svak dadne po dinar i nakupi se.

KUM IVAN: Imaš ti, Ivka, nekad i pametni.

IVKA: Ajde, nek san i lipu rič od tebe dočekala. Nego, čeljadi, ja van sad odo. Ja san vas svitovala šta ćete i kako ćete. Kad budnete u mene dolazili, ja ću svoju isu dat. Tako neka svak znade. Ajte, zbogon!

SVI U GLAS: Zbogon!

MATE:  Zbogon i vala. Kad nova krava dođe, dobit ćeš mlada sira, masla i mlika.

IVKA: More, more. (Ivka odlazi.)

BARBARA (obrati se kumu Ivanu): Oćemo li ja i ti po selu pa da skupljamo pare, a?

JOZO: Nek sam i ja dočeka da i ti oćeš prva pitat da se nešto radi. Počmite vi to što prije, a ja odo vidit mater u kuću.

BARBARA: Može, mužiću, ništa se ne brini.

JOZO: To je jedino što mogu s tobom, sekirat se. (Odmahne rukom.) Nek nam je Bog na pomoći!

KUM IVAN: Tribalo bi ovo počet za vruće rane. Što prije počnemo, prije ćemo završit. Ako nešto ostane, moremo i sutra.

MATE (ganut): Moj kume, ne znan kako bi ti se zafalija.

BARBARA: Nisam mislila, Mate, da Vas išta može ganuti.

MATE:  More eto kad je neko čovik, jedino to.

KUM IVAN: Ajde, kume, dobro je! Nego, da se mi dogovorimo. Ja bi vako pa ti reci je li pošteno.

BARBARA:  I ja ću reć, ako valjadne, a?

KUM IVAN: More, mlada. Još ćemo se na kraju nas dvoje i spajdašit.

BARBARA: Dakućemo, kume!

MATE:  Ajde, kume, otpočni!

KUM IVAN: Vako, ja i mlada iđemo zajedno od kuće do kuće. Kupit ćemo koliko ko dadne. Ja ću svima reć šta je bilo. Ona će bit svidok. Koliko ko dadne, stavit ćemo u jednu tašnu. Ja ne bi pisa koliko je ko da. Nije mi to potriba. Nek svak dade kliko oće.

MATE:  Dobra ti je ota. Ta ne zaimljen se.

BARBARA: Ja ću uzet svoju torbu.

KUM IVAN: Dakućeš, ta neću ja torbe nosat. Unda, nećemo zapisivat i kliko ko da, da. Ko ne da, fala mu lipa, ko da je i da.

MATE: More!

BARBARA: More!

KUM IVAN: Složna braća kuću grade. Kad je tako, najprije ćemo poć po komšiluku. Ja ću javit u svaki komšiluk da kupimo, da se zna.

BARBARA: Koji smo mi organizatori. (Prigrli Matu i kuma Ivana.) Bravo, idemo!

MATE: Ajte, ajte! S blagoslovon!

KUM IVAN: Zbogon!

BARBARA: Zbogon!

III. SCENA

Mate sjedi sam na stolici ispred kuće. Odjednom se začuje zvuk policijske sirene iza kuće. U tom trenutku Mara istrči iz kuće. Jozo ide iza nje.

MARA: Vala Bogu, evo ji!

MATE:  Šta će policija ovde?

JOZO: Ta nisi ti stvarno zvala policiju?

MARA: Jesan, šta ti misliš? Crkla mi je krava.

JOZO: Nemaju oni ništa s tim.

MATE:  Bogaremi, nisi ti pri pameti. Pa šta si in rekla šta je bilo da su došli sa sirenon prid kuću?

U tom trenutku dolaze pred kuću dva policajca. Stariji prosijed policajac išao je iza hitrog i mladog kolege.

STARI POLICAJAC: Dobar dan! Dobili smo prijavu da se u vašoj kući dogodila nesreća.

MLADI POLICAJAC (došaptava starijemu): Prijavljeno je ubojstvo.

STARI POLICAJAC: Odnosno prijavljeno je ubojstvo.

MATE I JOZO (u glas): Ubojstvo!

STARI POLICAJAC: Stiže nam uskoro i pojačanje. Mi smo došli osigurati teren.

MARA: Tako je, ja san zvala. Ja san prijavila.

MLADI POLICAJAC (vadi notes i olovku iz džepa): Recite, gospođo, šta se dogodilo? Gdje je leš?

JOZO: Oprostite, gospodine policajac, ali ovo je neka greška.

MATE: Kakvo ubojstvo. Nije niko nikoga ubio, ali moga bi ja svoju ženu. Ovde i sada.

STARI POLICAJAC: Gospodine, to što ste rekli smatra se prijetnjom smrću. Ako vas gospođa želi tužiti, mi možemo biti svjedoci. To je jako ozbiljna prijetnja.

JOZO: Nikakva ubojstva, nikakve prijetnje. Slušajte, gospodo!

MLADI POLICAJAC: Sačekajte malo. Najprije da vidimo što se onda ovdje dogodilo? Mi smo izišli jer smo dobili prijavu ubojstva.

STARI POLICAJAC: Molim vas, priberite se. Radi se o ozbiljnoj situaciji. Idemo redom. Jeste li vi zvali policiju?

MATE I JOZO: Nismo!

MARA: Jesmo!

STARI POLICAJAC: Dobro, pričam s gospođom. Prijavili ste ubojstvo, je li tako?

MARA: Tako je, gospodine!

STARI POLICAJAC: Možete li reći gdje je mjesto zločina?

MARA: Mogu. U mojoj štali.

JOZO: Nije to nikakvo mjesto zločina. Slušajte!

STARI POLICAJAC: Hoćete reći da se nikakav zločin nije ni dogodio?

JOZO: Nije se dogodio! Slušajte!

MLADI POLICAJAC: Ma čekajte malo. Ona kaže dogodio se zločin, ovaj kaže nije se dogodio. Ljudi moji, dogovorite se. Smrti ima ili nema. Pitanje je: je li bila smrt?

MARA:  Je, bila je!

MATE I JOZO: Nije!

MLADI POLICAJAC: Ovo je neviđeno.

STARI POLICAJAC: Imamo li žrtvu, gospodo?

MARA: Imamo!

MATE I JOZO: Nemamo!

STARI POLICAJAC: Gospođo, izgleda da vi znate nešto više. Jeste li vidjeli žrtvu?

MARA: Da!

STARI POLICAJAC: Tko je žrtva? Poznate li je?

MARA:  Poznam, moja krava.

MLADI POLICAJAC:  Molim? Krava?

STARI POLICAJAC: Gospođo, pitam Vas za žrtvu?

MARA:  Moja krava je žrtva.

STARI POLICAJAC: Vi ste prijavili ubojstvo krave?

MARA: Jesam.

MLADI POLICAJAC: Gospođo, mi se bavimo ozbiljnim poslom. To što je vama crkla krava nije naša nadležnost. Zovite veterinara.

JOZO: Ja sam veterinar, ja sam vam pokušavao reći da nema ni žrtve ni mjesta zločina. Crkla je krava.

MARA: Jozo, začepi gubicu! Nego da ja vas nešto priupitan. Dolazite li vi negdi kad se dogodi zločin?

MLADI I STARI POLICAJAC:  Jesmo!
MARA: Meni je krava ubijena. I to je ozbiljan posao. Ja van kažen ko more otrovat kravu, more i isana.

MLADI POLICAJAC: Kako znate gospođo da je otrovana?

MARA: Znan, eto tako znan.

STARI POLICAJAC: Imate li ikakvih dokaza?

MARA: Ma znate šta, kad isan nešto osića u dubini svoje duše, ne tribaju mu dokazi. Neko je od mene otkinija dio kad je ta krava otišla. Ja znaden da ona od mene ne bi otiša svojon voljon.

MLADI POLICAJAC (prasne u smijeh): Gospođo, to što Vi osjećate ne može ništa pomoći u istrazi. Za naš posao potrebni su dokazi. To što Vi osjećate lijepo je i plemenito, ali morate nam reći zašto to mislite.

MATE: Ljudi, kanite se ćorava posla. Krava crkla, dokaza nema. Bog ih ne bi naša.

MARA: Nije crkla, vego je otrovana. Evo nek odu i nek vide, nek se uvire?

MATE:  Ku’ će oni ić obilazit crknutu kravu, jesi li ti normalna?

MARA: Ajmo ić vidit, unda kad je vide, uvirit će se da nije crkla, nego da je otrovana.

MATE:  Ma jok, šta će gledat.

MARA: Ajdete, moji ljudi, ako imalo srca imate, pomoć ćete mi da ja rišim ko je moju kravu smaka.

STARI POLICAJAC: Gospođo, ne možemo voditi istragu oko mrtve krave.

MLADI POLICAJAC (tiho starom policajcu): Ajmo pogledat šta je i onako se vodimo na terenu. Onda možemo na pivu svratit i odigrat par slučajnih, a?

STARI POLICAJAC: Može tako.

MLADI POLICAJAC:  Može, gospođo, pokažite nam put.

MARA: More bit da vi vidite nešto što mi nismo vidili. Neke tragove, otiske, nešto. Vi ste to učili, vidit ćete zar štogod.

STARI POLICAJAC: Idemo vidjeti.

MATE: Iđen i ja s vami da vidin na šta će to ličit.

Jozo ostane sam pred kućom. Svi ostali pođu prema štali.

JOZO: Ima mater pravo, nije krava sama crkla. Otrovana je. Nisam joj ima snage to reć. Srce bi je izdalo. Poludila bi sigurno. Samo da ovi policajci to ne skontaju. Valjda neće.

III. ČIN

I. SCENA

Jozo sjedi sam na stolici ispred kuće. Izdaleka se čuju gasovi. Vraćaju se Mate, Mara i policajci. Kada su došli do kuće, Jozo nervozan ustaje.

JOZO: I?

MARA: Šta i? Kažu ljudi onako kao san i misla.

MLADI POLICAJAC: Sumnjamo da je krava otrovana.

MATE:  Sine, kako ti to nisi vidija, meni to nije jasno.

MARA: Eto ti škole i čuda. Ne znan za šta smo pare davali.

JOZO: Meni nije ništa upućivalo na to.

MLADI POLICAJAC:  Nama je sve upućivalo na to.

STARI POLICAJAC: Dobro, ne možemo baš sa sigurnošću reći što se ovdje dogodilo, ali je moguće da je otrovana.

MARA: Oćete li vi sad to istražit?

STARI POLICAJAC: Gospođo, nije to naš posao da istražujemo crknutu stoku po selu, ako me razumijete.

MATE: A šta je onda vaš posa?

MARA: Ne bi vi istraživali ni da smo mi crkli.

MLADI POLICAJAC: Javit ćemo uviđaj u stanicu. Kroz tjedan dana ćemo vidjeti hoće li stići odobrenje za ovakav slučaj.

JOZO: Tjedan dana?

MARA: Unda da tjedan dana držin crknutu kravu u štali. Pa nisan poblesala.

MATE: Eto ti jada i države.

STARI POLICAJAC: Gospodo, takva je procedura. Moramo najprije dobiti odobrenje, pa onda nastaviti s djelovanjem.

MARA: Moremo mi ovde svi pokrepat dok vi skontate šta ćete.

STARI POLICAJAC: Toliko od nas.

MLADI POLICAJAC: Kada nešto saznamo, javit ćemo.

MARA: Dobro, dobro! Ajte vi za poslon!

MATE (ironično): Ma fala van di čuli i ne čuli.

JOZO: Hvala vam, ako što bude javite nam.

MLADI POLICAJAC: Hoćemo, imamo podatke. Doviđenja!

STARI POLICAJAC: Doviđenja!

MARA (sarkastično): Doviđenja, gospodo, puno ste nam pomogli!

MATE: Zbogon!

Policajci odlaze. Ispred kuće su Mara, Mate i Jozo. Jozi zvoni mobitel.

JOZO: Bok, Barbara! Gdje ste? Zar već? Nemoguće? Nisam se nadao da će se ljudi tako odazvati, moram priznati. (Stanka, Mara i Mate slušaju.) Dobro, ne morate sve danas. Ima i sutra dana. (Stanka.) Može! Bok, bok!

MARA (znatiželjno): Šta kaže?

MATE:  Šta je? Kazuj!

JOZO: Kaže Barbara kako je već selo saznalo od Blage da nam je krava crkla. U pola kuća nisu morali objašnjavat. Kaže nije niko reka da neće dat za novu kravu.

MATE:  A jadan ti san ovo dočeka.

MARA: Ajde, Mate, ne kukaj još i zbog ovoga.

MATE: Ma kako neću. Kad se za nekog po selu kupi, znači da je ili bolestan ili da je Božja sirotinja.

JOZO: Nemoj tako, ćaća. Kad svit oće pomoć, a takav je običaj. Opet ima ljudi koji oće pomoć i dat, a da ih i ne pitaš.

Dok su njih troje pričali ispred kuće dotrča Blaga uspuhana.

BLAGA: Valjen Isus! Dedera mi malo vode da sebi dođen.

MARA, MATE I JOZO: Vazda Isus!

Jozo natoči vodu u jednu od čaša na stolu.

MARA: Blage, šta ti je? Šta si se uspuvala ko kravosrc?

BLAGA: Sad ću ti sve kazat. Samo der da malo danen dušon.

Jozo daje čašu Blagi, ona gleda u čašu ima li na njoj išta. Pije vodu brzinom.

JOZO: Polako, udavit ćeš se.

BLAGA: Nisan ja za udavit.

MATE:  Nije niko, ajde.

BLAGA: Niko, osim jednoga.

MATE:  Koga?

JOZO: Šta je sad? U ovom selu uvijek neki sijaset.

MARA: Moja Blage, u tebe uvik neke priče. Baš me interesuje koja je sada.

BLAGA: Vako, narode moj, znaden ko je otrova kravu.

MARA: Šta?

MATE:  Ajde, Blage, ne bulazni.

JOZO: Pa kako si saznala?

BLAGA: Neću vam moć sve ispričat. Ne znan k’liko ćemo vrimena imat.

MATE:  Imamo koliko oćeš.

MARA: Samo reci.

BLAGA: Kad ste vi saznali to za kravu, meni nije da đava mira da ja to ne vidin šta je i kako je. Iman ja svoje metode. Oden ja od vas i svratin do Ike Goganova. Velin ja Iki: jesi li čuja, kaže on meni: šta. Tada ja njemu ispripovidan, čovik se krstija i livon i desnon. Kaže on meni: ma ne mogu ti kazat kako mi je ža Mate, a dobar je on čovik. Oće učinit, a Bog mu da i dobru ženu, kršnu, radišnu, urednu, i dicu. Ma sve, šta ću van govorit, ta znate sve svoje blagoslove.

JOZO: Znamo to, ajde do bitnog dijela.

BLAGA: Kaže on meni: a vidin ja vazda iz kuće kad Mara nosi kravi. Mate ukosi i donese prid štalu. Kako je njemu kuća povri vaše, sve on to more upratit.

MATE:  To znamo, šta dalje?

BLAGA: Neka der, nemoj me prikidat, nešto ću priskočit. I zavika on meni: ma baš san jučer vidija da je gonija Mate nešto u karioli, ditelina, kaže. Onda došla Mara bacila kravi, pomuzla u tom se i je sunoćalo. Sve ja u sebi mislim: dobar si mi, Iko, sve znadeš.

MARA: To sam ti i ja rekla.

BLAGA (nastavi ne obazirući se na Marin komentar): Duman ja nešto, ako je bija u polju, mora ga je neko vidit. Ako je ditelina friška, mora da je tek ukošena. Oden ja od Ike i u putu sritnen Mandu Skokušinu. Kažen ja njojzi: jesi čula šta je zadesilo Maru i Matu? Kaže ona meni: šta je bilo? Reko: crkla in krava. Eno ji ne znaju di gone. Jutros ja u nji i tamo iman šta vidit.

JOZO: Ajde, Blage, taj dio znamo. Bili smo tu.

BLAGA: Ajde, mali, ti samo ometaš. I ova današnja mlađarija, sve bi na brzaka. Nema danas niko vrimena poslušat starije. Nema niko živaca. Ja vazda kažen, to van je sve od televizije i od onog đavlijeg interneta.

MARA: Blage, to ćemo kasnije raspredat.

MATE:  Bogareti, Blage, nikako ispričat.

BLAGA: Evo nastavljan. Kaže meni Manda Skokušina kako te je ona vidila da si prvu kariolu diteline gonija jutri, ranon zoron. Ona meni veli da je ona išla pojit svoj irad, bilo vode u kanalu. Ona misla da će bit prva na njivan, ali kaže: ja vidin Mate se već vraća. Bog zna kad je on poša, viče ona meni.

MATE:  Jesan, iša san u pet izjutra prvi put.

BLAGA: Sve je ona meni to rekla. Kaže ona meni da te je vidila da si iz Lipica doša.

MATE: Jesan.

BLAGA: Znan sad da jesi. Sve san ja to istražila. I unda duman ja nešto, ako si ti iša u Lipice trave kosit ujitra, a vode ima, mora da je neko još bija tamo i pojia irade. Kiša nije pala od vajkada. Onda skontan ja nešto. Ko u Lipican radi njive, a oće uranit? I ko bi te moga srist da si ti od tamo i doša? Ko je dan-noć na njivan da i u ta doba poji? Sitin se ja da su mi neke žene pripovidale, da ji sad ne imentujen, da su se Markan i Vrane pobili sebet mrginja u Lipican. Odman mi pade na pamet da je Vrane zasadija ove godine silu Isusovu na sve strane. I ja ti tako pravac njega.

JOZO: Da mi je netko pričao da je Blaga ovakav detektiv, ne bih mu vjerovao.

BLAGA: Mali, šuti dok pripovidan! Kažen ja vama, ja ti tada trka u Vrane, kad tamo, on čisti čatrnju. Šta ću, ku ću, ja na sto muka, a on nikako završit.

JOZO (sarkastično): Baš se pitam kako ti je bilo.

BLAGA (pogleda ga oštrim pogledom i nastavi kao da ništa nije rekao): Kad je završija, kaže on meni vako. Bija je svu noć na njivi jerbo je pojia. Njega niko nije vidija, ali je on vidija sve.

MARA: Šta je vidija?

BLAGA: Vidija je onog Švabca kako poliva svoje cmilje što je zasadija na njivi do vaše. Eto to san van saznala.

MATE:  Ajde, Blage je li ti nas zajebaješ?

MARA: Pa šta što je poliva njivu? Kakve to veze ima s našon kravon?

JOZO: Na šta i ja život trošim, ljudi moji, ovo nisu istine!

BLAGA: Ja ko da duvaru objašnjavan. Sve san van rekla. Ta znate sve o njemu.

JOZO: Šta sve?

MATE:  Jok!

MARA: Grom te ne ubija, pripovidi nan.

BLAGA:  Pa di vi živite? Čovik ima njivu do vaše, a cilo selo znade da prodaje cmilje u Njemačku. I sad ko vi ništa ne znate, ajde ne blesajte!

MATE: Vidija san cmilje, ali ne znan ništa o čoviku, niti znan di to prodaje. To nisu moji posli.

BLAGA: Ja kad pričan, to sve na ušiman sidi. Znači, on ti svoje cmilje prigoni u Njemačku. Di to prodaje i kome, Boga ti pitaj.

JOZO: Kako ti to ne znaš?

BLAGA: Saznat ću. Nego on da bi ima najbolje cmilje, da se to ne izide i užljuti, on to poliva svime i svačime, a tamo laže da ništa ne meće, da je to tako Bogon dano.

MARA, MATE I JOZO: Ahaa!

BLAGA: Eto sad ste skontali. Ko znade šta je on tu meća da je dolazija po noći prskat. Kažen ti ja, to su nečisti poslovi. Ali njega je Vrane vidija i kako je Švabcova njiva kraj vaše, nanilo sve na ditelinu, dakuće. Ta zdrakon to sve priđe.

MATE: Eto ti gube i čovika.

MARA: Daleko mu kuća bila.

JOZO: Možemo prijaviti policiji. Sada imamo dokaze. Oni mogu istražiti šta se tu koristi tako jako da je krava crkla.

BLAGA: Ma šta ćeš prijavit. Dva ujaka mu rade ko inspektori, a tetak mu je načelnik policije. Ta ne more njemu niko ništa.

JOZO: A jada i države.

MATE:  Ko ima, podaj mu još, a ko nema, i ovo malo mu smakni.

MARA: Jadni ti smo mi. Da me oće nestat naj bi volila, da se više ne patin.

BLAGA: Moj narode, krivac van je taj. (Ustaje se.) Doć ću ja opet skoro.

MARA: Šta ćeš nan unda imat još ispripovidat?

BLAGA: Istinu i samo istinu. Onako kako je. Eto, iman još nešto rišit. Zbogon!

Blaga odlazi. Ostaju Mara, Mate i Jozo svi u šoku.

II. SCENA

Ispred kuće Mate, Mara i Jozo. Raspravljaju.

JOZO: Ćaća, ja bi ga prijavija. Pa kako god da bude.

MATE:  Jesi li ti manit? Još da nan uzme i ovo malo šta imamo.

MARA: Moj sine, ne valja dirat u osinjak. More li i nas tako potrovat ko zečeve. Ta njima je sve isto.

JOZO: Ne može se nanositi ovolika nepravda, a da niko ništa ne napravi.

MATE: Ne znaš ti još šta je nepravda. To san i ja mislija kad san bija ko ti, nema ti od toga ništa. Izija vuk magare.

Iza kuće se začuju koraci. Dolazi kum Ivan, nasmijan od uha do uha.

KUM IVAN: Valjen Isus!

SVI U GLAS: Vazda bio!

MATE:  Šta si ti tako sritan?

MARA: Je, čudno mi te vidit.

JOZO: Di je Barbara?

KUM IVAN: Otišla je do u grad. Rekla je da ti kažen da će brzo doć. (Jozo izvadi mobitel i ode u kuću.) Evo, obišli smo pola sela, svi su dali, dok dođemo do kraja sela bit će za dvi krave i teleta. Svima je ža što je crkla zadnja krava u selu. Kažu svi: je li moguće da nema više nijedna? Reko ja: nema, gotovo je. Prošla je moda krava, duvana i isana. Sad svi vodaju ćukenja, puše neke crne cijevi, a malo isana pravi ostalo još u selu.

MATE:  Pravo i kažeš.

MARA (tužno): Nije to ko birvaktile. Kad bi se pošlo u polje čuvat krave, ponesi kudelju, predi i pričaj, pa cirkuzi, pa pivaj. Bili smo više gladni nego siti, ali sita nan bila duša.

MATE: Nema to više. Sad ja odem s kravom do na njive psuje me pola sela. Kažu: smrdi nan kravlja balega po cesti, triba to sklonit. A nijedan nije za svojin ćukon sklonija.

KUM IVAN: Ajde, pusti javere. Nego čin pare dođu, nabavi kravu.

MARA: Ako nan je jopet kogod ne otruje.

KUM IVAN: Ma ko će to, šta ti je.

Iza kuće se čuje galama. Svi gledaju zbunjeni. Ispred kuće dolazi muškarac srednjih godina, zalizane kose i sa debelim zlatnim lančićem oko vrata. Drži dignute ruke u zrak. Iza njega ide Blaga koja u ruci ima vile s kravljim izmetom.

BLAGA: Evo mene s muštulukon. Nudera pseta, nudera Jude Iškarijotskoga. Nuder izdajnika nad izdajnicima. Evo razbojnika. Kažu oni meni: policija neće rišit slučaj. Ako policija neće, ima ko oće. Ta će ta policija kraj mene čile i orne. (Dovede Maksa do stola.) Sidi ovde, isprid sudaca. Ovi će ti sadana sudit. Kako ti oni prisude, tako će ti bit. Jesi li me razumija? Kapiš?

MATE: Blage, luda li si? Šta si mi dovela to pseto prid kuću? Još da brljan ruke s njin.

MARA: Šta ćemo mi s njin?

BLAGA: Što se mene tiče, sve ga ditelinon ranite, ja van ništa neću reć. (Šapće Mari.) Uvatila san ga na caku jer se boji galebine ko crnog vraga.

MATE:  Ti si taj kriminalac? Je li? Kako te zovu?

Maks se cijelo vrijeme okreće da vidi gdje su vile. Ne odgovori na pitanje. Nakon što ništa nije rekao Blaga primakne vile još bliže, on skikne.

BLAGA:  Čuješ li ti šta te ovi čovik pita? Kako ti je ime?

MAKS (priča hrvatski s njemačkim naglaskom): Nisam čuo ništa. Zovem se Maks.

MATE:  Pseće ime, pseći čovik.

MARA: Jesi nan ti otrova kravu?

MAKS (nasmije se uplašeno): Kakvom kravom? Nemam ja ništa ni sa kakvom kravom.

BLAGA: Jesi li ti jučer prska cmilje?

MAKS: Jesam, prskam svaka nedjelja. Kada sam ovdje. Da bude dobra i snažna. Najbolje cmilje u Njemačka.

MATE: Svake nedilje. Tebe ne bi tribalo obisit samo zato što si nan kravu smaka, nego što još i nediljon radiš.

MARA: Zato nan je krava crkla što ti prskaš.

MAKS: Ja to nisam znao. Meni su rekli da ja ovdje mogu raditi i prskati što želim. Ovdje nema nikakav zakoni. Nema EU propisi.

KUM IVAN: Nema EU, ali zato ima naših, seoskih propisa. Mi po sebi živimo. Ma ko si ti da nas remetiš, a?
MAKS: Svejedno nema nikakvog zakona da mi brani.

MATE: Dobro si ti proučija sve prije nego si poša u biznis. Radi tako po Njemačkoj pa ćeš vidit kad ti pokucaju na vrata i odvedu te u zatvor.

MAKS: U Njemačka jaki zakoni, ovdje nema zakon. Ovdje mogu.

BLAGA: Ovog čovika triba sudit po našemu zakonu. Ako nećete vi, ja ću.

Iz kuće izlazi Jozo zabrinuta lica.

JOZO: Šta je ovo? Ko je ovaj čovjek? Moga bi zamantat od ovog smrada.

MAKS: Pomozite, upomoć. Oni mene ubiti.

JOZO: Ćaća, pustite čovika, šta van je?

MATE: Zaslužija je da ga se barem malo opatrži. (Podigne ruku prema Maksu, a Jozo je uhvati.)

MARA: Ovaj nan je otrova kravu.

JOZO: A ti si to!

MATE: Da ti pravo kažen, naj bi ga radije zgromija sa zemljon.

BLAGA: Sudite mu! Sudite mu!

KUM IVAN: Kume, najbolje bi bilo da dadne pare za kravu.

MAKS: Pare nemam. Pare ne dam.

MARA: Njemački čiput.

MATE: E kad je tako, unda slušaj der vamo. Kažeš para nemaš, razumin te, neman ji ni ja. Rišit ćemo to drugovačije. Ako te još jednon vidin u selu ili blizu svoji njiva, unda ću ti ja bit zadnji isan kojeg si vidio. A vala, ne bi ti to priporučija.

MAKS: Ne mogu ne doći u selo. Ja tu imam svoje cmilje. Puno para na njivi, moram prodati.

MATE: Ja dvaput ne ponavljan.

BLAGA: Ma da je meni ovo uradija, ja bi ga golin rukan zadavila.

MAKS: Ja ću vas tužiti, nemate pravo da mi to radite. Ja sutra dolazim na njivu.

MATE: Znači jopet ti po svome! Ajde ako nije to bilo jasno, ja ću ti još na to nadodat vako. Sad ćemo te pušćat.

BLAGA: Jok pušćat, sudi ga, sudi ga!

MATE: Ajde, Blage, prikini. Vako, iđi odovle i požanji cmilje. Iz ovi stopa. Ako ga ne požanješ ti, more bit da će ti ga poženjat neko drugi do sutra ujitra. Unda nećeš imat ništa od tih svojih para što si mislija zaradit.

MAKS: Ne može, to je investicija puno para i za puno godina. Ne mogu to sve sada uništiti.

MATE: I meni je krava bila investicija od puno godina, a priko noći nestade. Zato ti kažen: uberi šta ima i goni.

MAKS: Tužit ću vas.

MATE: Na osnovu čega?

MAKS: Ovo što govorite su prijetnje.

MATE: Nisan ja pritija nikome, evo pitaj ljudi. Je li tako da nisan?

SVI U GLAS: Nije.

MATE: Ljudi kažu, neće oni lagat. Ja san ti samo reka šta se more dogodit. Nisan ja reka: e, odo ti ja to i to.

MAKS: Vi ste divljaci, barbari. Ja sam tu ulozio milijune.

MATE: Tvoji milijuni tebi vride ko meni moja krava. Ja san svoje reka.

BLAGA: Dobro si proša. Evo, na ova lopata i nosi sebe i ovo na lopati sa sobon. Isti ste.

Maks uzima vile s nepovjerenjem. Blaga ga prepadne kad je uzimao. On brzo uzme vile i otrči.

KUM IVAN: Vidi se na njemu da je jado.

MARA: Ja ovakog čovika nisan nikad u životu srila. Da on tako more radit. Jadna moja krava, nastradala od ruke ovog zločinca.

KUM IVAN: Dat će Bog da druga brzo se namakne.

JOZO: Dat će zar?

BLAGA: Ako krava dođe, ja se sićan šta mi je obećano. Sad odo, ovde san sve rišila. Moran se pofalit sad po komšiluku da san sve sama uradila.

MATE: Ajde, Blage, i fala ti di čula i nečula. I ja ću te od danas falit.

III. SCENA

Mara, Mate, Jozo i kum Ivan sjede ispred kuće. Svi zabrinutih lica. Iza kuće se začuje automobil. Dolazi Barbara.

BARBARA: Dobar dan!

JOZO: Barbara, gdje si bila?

MARA: Nevo, saznali smo šta je bilo. Sve smo saznali dok te nije bilo.

BARBARA: Šta je bilo?

MATE: Krava je otrovana nekin njemačkin otrovin. Ko zna kakvin. Otrova nan je Maks.

BARBARA: Tužno zaista, ali možda je tako i bolje. Sada Mara može živjeti bez jedne brige manje.

MARA: Bez jedne brige manje, a trista ji više. Ko će mi sad nakupovat mlika, masla, sira?

BARBARA: Sve vam to ima u supermarketu.

MARA: Pa da mi se selo smije kad buden pila mliko iz boce ko najveći bijednici.

KUM IVAN: Ma nećeš, Mare, to morat. Sutra ćemo još obać po selu. Kad svak dadne, bit će i za krave i za teleta.

BARBARA: Možda ima i boljih investicija od krave, šta mislite?
MARA: Ti si poblesala skroz naskroz. Ja ne znan šta je moj ludi sin vidija u tebi.

KUM IVAN: A dobro veliš, ja san mislija da je malo nadošla, kad ono ništa.

Jozo i Mate samo gledaju i slušaju šta će Barbara reći.

BARBARA (približi se Mari i uzme je za ruku, počne oduševljeno govoriti): Zamislite kako bi bilo da umjesto jutarnje mužnje krave u šest sati ostanete duže spavati? Nakon toga idete na kavu s prijateljicama. Umjesto kuhanja kod kuće počastite se u jednom finom restoranu.

MATE: Ne kvari mi žene!

MARA: Kakve prijateljice? Sve kokoši, samo ogovaraju. Ne možeš se ni u koga pouzdat, nije to ko što je nekad bilo.

BARBARA: Probajte samo jedan dan. Ako vam se ne svidi, opet se vratite na staro.

MARA: Bona, ne zanima me. Neću ist splačine i neke bućkuriše po restoranin. Ko zna otkad je to meso i rana. Ja mislin od prije rata da je zamrznuto.

BARBARA: Ma cijeli grad tako živi i evo vidite nikome ništa. Prva ja.

MARA: Ne bi ja, ćerce, rekla da ti nije ništa.

JOZO: Ajde, Barbara, pusti mamu na miru.

BARBARA: Neka, pusti me, Jozo!

MATE: Ne zna se ko je od vas dvi tvrdoglaviji.

BARBARA: Zamislite, nas dvije nakon restorana idemo na frizuru, pa malo u shopping. Kupite sebi neku usku haljinu. Mladi ste još. Život je pred Vama.

MARA: Jozo, ova ti žena bunca. Da nije dobila sunčanicu.

BARBARA: Ma ne, dobro sam. Nego Vam pokušavam pokazati da postoji život i izvan Vašeg svakidašnjeg kojeg živite. Živite drugačije, živite inovativnije.

MARA: Ćerce, a i ja baš tebi oću kazat da postoji život i izvan toga kojeg ti živiš. Živi i ti drugačije, a ne onako kako vidiš na televiziji. Svi živite isto, a nami ste našli solit pamet da ne valjamo.

MATE: E, dobra ti je ota.

JOZO: Barbara, molim te!

BARBARA: Evo, samo da završim. Razumijem što hoćete reći, ali ako nikada ne probate, nećete znati hoće li Vam se svidjeti. Jedan savršen dan, nakon svega što sam nabrojala, idemo u šetnju.

MARA: Šetaju samo oni što u stanu žive po gradovin. Nabilo se sve jedno na drugo, nemaju zdraka. Dakuće nego izać malo udanit. A šta bi ja šetala pored ovolike lipote i divote. Mogu samo ić radit da bude još lipše. Kad ja oću uživat, ja sidnen i gledan tu lipotu. Ja bi u šetnju išla jedino s dicon. Pa jin kazivat: oto su kavode, oto je paprika, oto se sadi u peton misecu, oto u šeston i tako. U stari su vakat samo ovi što su skrenili odali tamo-vamo brez ikakva posla.

BARBARA: Nas dvije ćemo imat koga učit i pokazivat svijet.

Barbara se okrene i ode do auta.

MATE: Ta nisi to noseća, nevista? A sriće, nek san i ovo dočeka. Jozo, što ne govoriš?

MARA: Ajde, vala Bogu!

KUM IVAN: Što se ne fališ, Jozo?

JOZO: Ja ništa ne znam. Barbara?

MATE: Tribat će donit vina da se nazdravi novom članu. Nek smo živi i ovo dočekali.

Barbara se vraća i u ruci nosi crni kavez. Kavez stavi na pod i otvori ga.

BARBARA: Da, imamo novog člana. Lucy, naša mala Lucy.

Iz kaveza izađe crni pas.

JOZO: Molim? Otkud ti novci za ovog psa? Znaš li ti koliko to košta?

Mara i Mate su se na trenutak skamenili. Mara je otvorila usta u šoku i raskolačila oči.

BARBARA: Kupila sam ga od onih novaca koje smo skupili za kravu. Zar on nije puno ljepši od krave? (Uzme psa u ruke i počne tepati.) Presladak je on mami svojoj.

U tom trenutku Mara izgubi svijest i sruši se na pod. Mate stoji pokraj nje i dalje skamenjen na mjestu. Jozo se drži za glavu, a Barbara ljubi psa.

KUM IVAN: Izgleda da je ovo stvarno bila posljednja krava u selu.

 

KRAJ 

_______________________

hkv.hr / Hrvatsko nebo