Povijesni govori: Ivan Kukuljević Sakcinski

Vrijeme:10 min, 50 sec

 

Prisjetimo se poznatih i manje poznatih, no svakako važnih govora velikana iz hrvatske prošlosti, onih koji su riječju i djelom ostavili trajan pečat u našem narodu. Njihove temeljne misli i poruke, premda izrečene u drukčijem političkom, kulturnom ili društvenom okružju, nisu izblijedjele u vremenu, nego ostaju kao nadahnuće, podsjetnik, opomena ili smjerokaz za sadašnjost i budućnost.

Ivan Kukuljević Sakcinski: Govor održan u Hrvatskom saboru 2. svibnja 1843.

Ivan_Kukuljevic_Sakcinski

____________

Govor za narodni jezik
dàržan od Ivana Kukuljevića Sakcinskoga na saboru kraljevinah Horvatske i Slavonske dana 2. Svibnja 1843.

Preuzvišeni gospodine grofe Bane, Presvětli Velmože, Slavni stališi i redovi!!! – Kao što svaki pravi Horvat i Slavonac, tako sam i ja s velikom zaisto radostju i unutarnjim uzhitjenjem razumio, da slavni stališi i redovi ovih kraljevinah žele podignutje katedrah za narodni naš jezik i literaturu, – kako ja mislim, – ne samo u Akademii, nego u cělom distriktu akademie zagrebačke; čim bez dvojbe to steći žele, da se svi izobraženii stanovnici Kraljevinah naših svoj materinski jezik dobro i izvàrstno nauče. Nu, pitam ja s poniznim dopuštenjem: na kakovu će korist i svàrhu biti učenje našega jezika ? kakovim uspěhom ? kakovom poslědicom ? kakovim trudom učit će se on od stanovnikah domovine naše ? ako sa znanjem njegovim nikada nikakovo dobro skopčano nebude ? ako po njem nitko ništa zaslužiti si nebude mogao ? i ako mi nikad niti pomisliti nebudemo njega u javni život uvesti? Zaisto će ostati on bez toga, kao i do sada, u tmini, š njim će se zabavljati samo oni, koji baš za to vrěmena imali budu; u ostalom neće ga ipak većja strana naroda znati, a oni, koji se javnim životom bave, i koji su u javnih službah stavljeni, zanemariti će ga kao i do sada; podignutje pako naših katedrah i učionah neće na drugo služiti nego na zaslěpljenje domorodacah i tudjinacah. – –

Znam ja, da mi, kako smo ovdě sakupljeni s većje strane naš jezik dobro neznamo i da se u cěloj domovini našoj osobe obadvojeg spola, koje u svom materinskom jeziku dobro govoriti, čitati i pisati znadu, lahko na pàrste prebrojiti bi mogle; a što je tomu uzrok, nego to: da ga mi u javnom životu i u poslovih nigdě neupotrěbljavamo i s njim se samo na toliko zabavljamo kao gizdavi gospodar sa svojim platjenim slugom.

Još ne zna većja strana naroda našega, kakova je to višnja slast i milina svojim prirodjenim materinskim jezikom govoriti moći i směti. To samo on iskreno ćutiti može, koi je duže vrěmena medju tudjimi narodi u tudjih dàržavah stanovati i živěti morao. – Mi naš jezik čuvamo još uvěk samo za družinu i za naše kmete! – u obćinski život i u poslove uveli smo u onih još barbarskih vrěmenih, kad na cělom světu jedini latinski za izobražen i izdělan dàržao se jest, taj jezik; – u družtveni život i u familiu našu uvuko se je s vrěmenom jezik němački i proměnio prirodjenu našu narav i način mišljenja otacah naših; u Primorju pako učinio je to jezik talianski. – Šta smo mi postigli po tom nego to: da smo se odtudjili sami sebi, da smo se odcěpili od susědne jednorodne bratje naše, i da mnogi od naroda našega niti neznaju, od kojega su naroda i koji puci po rodu, po kàrvi, i po jeziku k nama spadaju!!!

Mi gledamo svaki dan, kako nam domovina naša sve dublje i dublje propada, kao imanje one dětce, koja pod svakojakimi tutori stoje; svaki od ovih tutorah stavi si něšta u džep, svaki si něšta prisvoji, napokon neće ostati dětci ništa. – Mi smo malo Latini, malo Němci, malo Taliani, malo Magjari i malo Slavjani, a ukupno – iskreno govoreći – nismo baš ništa! – Màrtvi jezik rimski i živi: magjarski, němački i talianski, to su naši tutori. Živi nam se groze, màrtvi drži nas za gàrlo, duši nas, i nemoćne nas vodi i predaje živima u ruke; sada imamo još toliko sile u nami suprotstaviti se màrtvomu, za mala nećemo moći nadvladati žive ako se čvàrsto na naše noge ne stavimo, to jest, ako naš jezik u domovini neutvàrdimo i njega vladajućim nepostavimo. – Susědi naši, osobito bratja naša konštitucionalna Magjari neće već odstupljivati od svojega jezika i iz prijateljstva i uljudnosti proti nama, ili iz drugoga kakvoga uzroka neće ga zaisto zaměnjivati s ikojim drugim, najmanje s màrtvim, nu to i potrěbovati hoteti od njih, bi značilo toliko : kao orlu hotěti svezati krila, da k nebu nepoleti; njihova stalnost i jedinost u jeziku nadvladat će zaisto našu nestalnost, neslogu i měšariu. –

Čuli smo mi jučer preuzvišenu gospodu : Bana i Biskupa pred sakupljenimi slavnimi stališi i redovi ovih kraljevinah izjaviti se, da će oni u velikom saboru ugarskom i magjarski govoriti, ako time stvari i domovini našoj hasniti budu mogli. Mi se nismo protivili tomu, niti se protiviti ne želimo : nama je drago, da su i preuzvišena ta gospoda toga mnenja, da Horvati i Slavonci u javnom životu nemoraju uvěk kod jezika latinskog ostati, i njihova misao veseli nas zaisto tim više, budući da se ufati i nadati možemo, da oni s vrěmenom u Horvatskoj, Horvatom i horvatski govorili budu, ako jedan put naš jezik u javni život uveden bude. –

Nu čitam ja u očiuh od mnogih ovdě nazočnih tu misao: da mi to dopuštenje, da se naš materinski jezik u javni život i u poslove uvede, nikad i nikad zadobiti nećemo! pitam ja na to slobodnim duhom: tko može cělomu jednomu narodu, ako je taj i Bog zna kako malen; nu ako istinitu i krěpku volju ima svojim prirodjenim jezikom govoriti, njega na pàrvo město staviti, i po tom narodnost svoju podići. Tko može i smie slobodnomu jednomu narodu kao što su konštitucionalni Horvati i Slavonci to zaprěčiti? Ima li sile na světu, koja ono, što Bog komu poda, uzeti smie ? ili pako kojoj stvari drugo ravnanje podati, nego joj je Bog odlučio. A na što su jezici narodah odlučeni, to će svaki izmedju nas znati. Ja mislim, na taj cilj najviše, da se š njimi narodi od drugih odlikuju, da se š njimi kod kuće barem služe, i da svaki narod svoj jezik nad svimi drugimi poštuje, ljubi i uzvisuje. Vodimo dakle i mi već našega k svojemu cilju, i dàržimo se u tom priměra ostalih narodah europejskih, koji su žive jezike s màrtvim zaměnili, i po tom k narodnomu svomu razvitju najviše doprinesli jesu; – pogledajmo samo na susědne puke, koji s nama pod jednim carstvom austrianskim stoje. Svaki od njih: Němac, Talian i Magjar postavio je svoj jezik na pàrvo město; samo mi ponizni i krotki Slavjani, kojih u carstvu austrianskom sedamnaest milionah ima; samo mi plašljivi Horvati i Slavonci, koji u domovini našoj s nikakovimi puci směšani nismo, bojimo se našega jezika kao kakovog strašila, i služimo radje tudjemu i tudjoj volji, i činimo samo ono, što se drugim lěpo i krasno biti vidi, i što je drugim hasnovito.

Ili je možebiti jezik slavnih predjah naših od providnosti nebeske, ili od kakovog prokletstva na to odsudjen, da uvěk u robstvu i kod prostog puka prebiva ? da uvěk u blatu kopa? – i da nikad u visinu poleteti nesmie, kuda toliki drugi jezici od našega manje mili i sladki, manje bogati i izdělani, manje krěpki i silni kroz toliko věkovah već lete i uzdàržavaju se? Pitam ja sve iskrene Horvate i Slavonce: što im na to sàrdce veli? – – Je li je naš jezik – (jezik najprostranii, najdalje razšireni u cělom světu) – za věčnu tminu ili za jasnu bistru světlinu stvoren? – Ako je za pàrvo, odhitimo ga onda što hitnie, za na věke, u věkoviti grob, pozabimo ga na vrěme ! nepodižimo nikakvih učionicah i katedrah za njega, nego ogàrlimo sa svom silom pàrvoga živoga, koi nam se nudi, bio taj aziatski ili europejski, možebiti da ćemo š njime barem u tudjem kipu srětnii postati!! – Ali ako je za světlost stvoren, moramo se samo za njega skerbiti, samo š njim najviše zabavljati se, i kao majka děte svoje nad svimi drugimi stvari ljubiti ga, on nam mora biti pèrvi sàrcu našemu; on nam mora biti pèrvi i našemu duhu! – š njim i po njem moramo nesrětnu našu domovinu i nesrětni naš narod srětnimi učiniti ! on neka kod nas zakon daje i razglašuje, on neka bude trublja od buduće naše srěće i slave!!!

Mi smo potomci onih predjah, koji su u staro vrěme materinski svoj jezik na toliko ljubili, da su ga već u devetom stolětju izpovědnici tako věre katoličanske kao i gàrčke u istu càrkvu uveli i njega time u světu s najstariim gàrčkim i latinskim uzporedili, a u domovini svojoj nad njimi ga uzvisili; mnogo ih je to truda stalo, nu oni su stalnostju svojom sve težkoće nadvladali, i još sada se velika strana našega naroda njime u cèrkvi služi! Mi smo sini majke Slave, koja je svojom dětcom vàs svět oplodila, i koja samo zato tako duboko u tmini i potlačena leže; jer jim je jezik potlačen; pokažimo dakle, da smo vrědni biti potomcima takovih predjah, da smo vrědni biti sinovima takove majke, i da ono, što nas i jezik naš tlači, razdrobiti želimo, hoćemo i možemo!!! –

Naš narod proslavio se je mnogo kratih u historii junačtvom, smionostju i djedjernostju; pomislimo samo na vrěmena Aleksandra Velikoga macedonskoga, na slavne domaće naše vladare Ograna, Dušana i Krešimira, na branitelje od Metula i Siska, na boj grobnički, na rat sedmo – i tridesetolětni, ter na najnovii francezski; u sva ta bojna vrěmena proslavio se je tělesnom silom i nadvladao puke kopjem u ruci. – Ali sada je nastalo izobraženo devetnaesto stolětje, u kojem se puci duhom i umom medju sobom bore, trěbalo bi dakle, da jih i time nadvladamo, ili barem da se š njimi uzporedimo.

Nu kako ćemo to učiniti, kad je duh naroda našeg, narodni naš jezik u lancih, i kad se potlačen svigdě tudjemu klanjati mora : radimo dakle složno i krěpko, da se barem u domovini njemu drugi već jedankrat klanjali budu.

Nemojmo se u tom obziru strašiti svake tenje (sěne), koja nam se grozi; nemojmo se bojati, da ćemo po tom ustav naš ili konštituciu našu i municipalna prava naša izgubiti; ona će time samo još bolje ustanoviti i utvèrditi se; nesvadjajmo se u domovini našoj kao bratja radi jedne stvari, koja nam svim jednako sveta biti mora, nego čuvajmo djedjerno i bratinski ono do zadnje kaplje kàrvi, što je naše; samo tako možemo u Horvatskoj i Slavonskoj ostati Horvati i Slavonci, a u světu slobodni i nezavisni narod.

Càrni oblaci puni dažda i grada vise nad nami i domovinom našom, silne velike vode obkoljivaju nas od svih stranah i groze nam se strašnom poplavicom. Kako se možemo mi od nje osloboditi, nego ako jame i kanale kopali budemo, po kojih se vode odcěde, i ako tvàrdi most sagradili budemo, po kojem ćemo na suhom preko njih projti i od svake pogibelji izbaviti se. Taj most je naš materinski jezik! Ako smo mi njega doma ustanovili, utvàrdili i podigli, neimamo se strašiti već ništa od nikakove strane, od nikakove stvari!!

Na koncu činim ja pozorne slavne stališe i redove tih kraljevinah, da ja nisam od one u galop tàrčeće stranke, koja odmah i taki sve i sva steći želi; poznam ja dobro one velike predsude; onaj mali obskurantizam, i onu neizměrnu nemarnost, koja u domovini našoj vladaju, i koja čine, da se sve tudje domaćemu, i svaki tudji jezik materinskomu predpostavlja : zato sam ja samo toga mnenja, da bi slavni stališi i redovi na to jedankrat već misliti počeli, kako da svoj jezik tudjemu predpostave, i njega u javni život uvedu, i da se u molbi za podignutje katedrah narodnoga jezika ta klauzula prida: da mi te katedre zato molimo, budući da mislimo, s vrěmenom naš jezik polag priměra drugih europejskih narodah u javni život i poslove uvesti, i živoga s màrtvim zaměniti; jer ako mi na to nikada niti pomisliti nećemo, ostat ćemo kao i do sada ne narod nego sěna i těnja naroda, a u Europi medju narodi, koji se svi živimi jezici služe, kao zapušteni mali otok na moru, i umrěti ćemo zaisto prie ili posle s màrtvim jezikom i mi, i to umrěti kao onaj čověk, koi u cělom svojem življenju za uzdàržanje svog života baš ništa radio nije!!! Rekoh.

(Prijepis: HKV)

Ivan Kukuljević Sakcinski (Varaždin, 29. svibnja 1816. – Puhakovec, Sveti Križ Začretje, 1. kolovoza 1889.), hrvatski političar, povjesničar i književnik

Bio je plemićkoga podrijetla. Prvotno se posvetio vojnomu pozivu, a kada je kao časnik u Beču upoznao Ljudevita Gaja i postao gorljivim pristašom ilirskoga pokreta, tj. hrvatskoga narodnoga preporoda, napustio je vojnu službu i u Zagrebu se počeo baviti politikom. Bio je, među ostalim, veliki župan zagrebački i veliki sudac Varaždinske županije. Borio se protiv mađarizacije i germanizacije. Poznat je po prvom političkom govoru u Hrvatskom saboru (2. svibnja 1843.) u kojem je zatraženo da se hrvatski jezik uvede kao službeni u škole i urede, što je prihvaćeno 23. listopada 1847. kada je Sabor, na njegov prijedlog, donio zaključak o uvođenju hrvatskoga jezika kao službenoga u javnoj uporabi. Bio je predsjednik Matice hrvatske i prvi predsjednik Hrvatskoga arheološkoga društva. U književnosti je poznata njegova drama Juran i Sofija ili Turci kod Siska.

HKV/https://www.hkv.hr/Hrvatsko nebo

Facebook komentari

komentara

Odgovori