A. Beljo: Otkud djeca s Kozare u Jastrebarskom 1942.? (6)

Komemoracija u povodu 76. godišnjice partizanskog napada na Jastrebarsko i Europskog dana sjećanja na žrtve svih totalitarizama 20. stoljeća (6)

U Jastrebarskom je 25. kolovoza 2018. održana treća komemoracija za žrtve svih totalitarizama XX. stoljeća s naglaskom na stradanja djece u ratu. Tom prigodom održana je Tribina; donosimo izlaganje Ante Belje Otkud djeca s Kozare u Jastrebarskom 1942. koje je potrkijepio nizom svjedočanstava iz toga vremena te ulomcima iz knjiga koje obrađuju te događaje

Dušanka Nađ nastavlja i o događanjima u Podgrmeču i Kozari:

Operativni štab je još ranije bio odlučio da se premesti na neko drugo mesto, onde gde će biti sigurniji i odakle će moći bolje da rukovodi.

Situacija na Kozari i u Podgrmeču bila je mnogo povoljnija. Tamo su odredi imali političku i vojnu situaciju u svojim rukama. Raspoloženje naroda na tome sektoru bilo je povoljno. Na tim područjima nije bilo opasnosti od četnika, mada su pokušavali da ometaju pokret. Međutim, ti su pokušaji već u začetku osujećeni. Partizanski odredi su stalno imali inicijativu. Oni su neprekidno vodili borbu s neprijateljem i zauzimali jedno po jedno uporište, tako da su gotovo ceo pojas oko Prijedora pretvorili u svoju slobodnu teritoriju.

Težište borbe Podgrmečkog i Kozaračkog odreda bilo je – što više stegnuti obruč oko Prijedora i onemogućiti neprijatelju da izađe na teritoriju koju kontrolišu partizanske snage. Još ranije Kosta je dobio jedan dopis sa Kozare u kom su drugovi predlagali da se izvede akcija na Prijedor. Taj dopis je uputio štab Drugog odreda 14. marta [1942.], kojim on upoznaje Operativni štab za Bosansku krajinu da se nemačke snage izvlače iz Prijedora i da izvode napade na oslobođenu teritoriju. On je tražio da Kosta odmah dođe na teren s obzirom na situaciju, napomenuvši da odred vodi teške borbe oko Prijedora.

Kosta je smatrao da je ta akcija ozbiljna, i u aprilu odlazi u Podgrmeč, a zatim na Kozaru. Ustanak je u tim krajevima bio u poletu, i trebalo je učvrstiti postojeće stanje i razvijati pokret. Kosta je stigao u Lušci – Palanku [općina Sanski Most], obišao položaje svih jedinica, upoznao se sa situacijom i na osnovi svega odlučio da Operativni štab i Oblasni komitet premesti u Lušci – Palanku kako bi mogli bolje raditi.

Dok je Kosta obilazio jedinice na tom području Osman i deo operativnog štaba su ostali u centralnoj Bosni, a isto tako i partijsko rukovodstvo sa Đurom Pucarom. Situacija u tom kraju se pogoršavala. Četnike, koje je pomagao neprijatelj, bilo je sve više. Zahvaljujući jakoj propagandi, uspeli su da pridobiju deo manje svesnog i pre rata zavađenog stanovništva. I među borcima Četvrtog odreda četnici šire propagandu i uspevaju da izazovu nezadovoljstvo. Jedan broj boraca dezertira, priključuje se četnicima i zajedno s njima pali kuću svog komandanta odreda Danka Mitrova. Operativni štab je bio prisiljen da u Blatincu razoruža ćelu četu, jer se pobunila protiv rukovodstva i s leđa napala štab. Razoružano je i pola čete u Motajićima. Vojno i političko rukovodstvo u četama nije bilo dovoljno energično, te je bilo ispustilo iz ruku vojno-političku situaciju, čime je četnicima omogućeno da uzmu inicijativu u svoje ruke. Četnici su popalili više od deset partizanskih sela, pobili simpatizere partizana, opljačkali njihove kuće i tako se predstavili kao sila. Naročito su bili aktivni oko Jošavke i Borja. Oni su napali na partizansku bolnicu, ubili doktora Mladena Stojanovića i još neke rukovodioce i komuniste, a zatim su obećali veliku nagradu onome ko ubije političkog komesara i komandanta Operativnog štaba.

Pored pet stotina dobro naoružanih četnika, na tom sektoru je bilo i tri hiljade okupatorovih vojnika. Oni su imali avione i druga tehnička sredstva, a partizani su imali 450 pušaka i pet puškomitraljeza. Iako su bili u mnogo nepovoljnijem položaju, partizani su ipak odolevali četničkim napadima i pučevima. S tim Osman potanko upoznaje Kostu, koji tada boravi i radi u Podgrmeču. U pismu on obrazlaže tešku situaciju i traži neophodno potrebnu pomoć. Predlaže da Kosta dođe u centralnu Bosnu i da povede što više jedinica kako bi zajedničkim snagama očistili teren oko Jošavke i Borja i time stvorili uslove kako štabu tako i jedinicama za dalju uspešnu borbu protiv četnika.
Kosta je odlučio da iz Prvog, Drugog i Petog odreda izdvoji nešto snaga i uputi pomoć Trećem i Četvrtom odredu.

Pokušao je da vojnički ojačane jedinice razbiju nove četničke jedinice, koje su se bile osilile ne samo u centralnoj Bosni već i na teritoriji Trećeg odreda, na Manjači, oko Mrkonjić-Grada, Jajca i Glamoča.

13. Uništenje četiri četnička sela na Manjači

Kosta Nađ opisuje jedan detalj s područja Manjače u svojoj knjizi Raporti Vrhovnom komandantu:

Drug Tito je sve to vreme u stalnim vezama s mojim štabom. O savetovanju u Mrkonjiću sam ga obavestio 4. septembra [1942.] i javio mu o brzom čišćenju Manjače, kako bismo mogli skoro napasti Jajce. Kad sam pisao taj izveštaj Titu, bio sam kao retko kad ozlojeđen. Uvek sam od svojih komandanata zahtevao da prema narodu budu najpažljiviji, ali ovoga puta sam tražio – i Titu sam to rekao – „oštrije represalije prema četiri četnička sela koja se nalaze usred šume Manjače i služe četničkim bandama kao ekonomska baza“. Tako jako sam bio gnevan zbog toga što sam primio obaveštenje o tragediji u selu Delijićima, gdje je 2. septembra bombardovan iz aviona štab naše 1. brigade. Smrtno su ranjeni komandant Ivica Marušić Ratko i još 18 drugova. Troje drugova je odmah poginulo. Bili su ranjeni i politički komesar brigade Ilija Materić, zamenik političkog komesara Sava Keser i drugarica Beška Bembasa Cvetić, koja je 25. augusta poslana u politodel brigade. Štab 1. krajiške brigade su Nemcima otkrili četnički doušnici…
Nisam samo ja bio ogorčen. Isto su tako reagovali i svi moji borci. Sećam se da sam desetak dana posle tragedije drugu Titu poslao kopiju jednog Osmanovog i Rodićevog pisma. Njih dvojica su pisali štabu 2. odreda:

„U prvi mah mislili smo da postupimo što opreznije sa četnicima i selima zaraženim četničkom propagandom… Međutim, neće moći ići tako. Četnici imaju uticaja na mase toga kraja… Ni Pljeva, ni Drenovićev sektor nisu zločinačkije nastrojeni od Manjače u kojoj je djelovao Azarić, Marčetić, Lazičić… Mi ćemo… ako ništa ne pomogne, sve te otrovne špijunske porodice otjerati prema Banjoj Luci, pa eto im ustaša, neka s njima žive. Mi smo se pokazali kao ljudi… naši vojnici nijesu htjeli ni šljive ubrati bez pitanja, a ako neće hulje i te zatucane mase tako, mi ćemo po njima muški udariti…“

14. Krvave borbe četnika i partizana  u središnjoj Bosni

Slijedi opis Dušanke Nađ: Kosta je bio svestan toga koliko je teška situacija u centralnoj Bosni. Znao je da snage koje se tamo nalaze, s obzirom na njihovu malobrojnost i slabu naoružanost, ne mogu rešiti situaciju. Četnici u centralnoj Bosni nisu bili sami; oni su se oslanjali na četnike iz istočne Bosne, i tu su bile potrebne jake snage. Kosta je bio siguran da će ako odvoji više snaga sa Grmeča i Kozare i pošalje ih u pomoć jedinicama u centralnoj Bosni, oslabiti jedinice na tom terenu, te neće biti u stanju da očuvaju slobodnu teritoriju i neprijatelj će ubaciti četnike, špijune i agente u oslabljene snage, što je uostalom i pokušavao. Bio je svestan teške i vrlo odgovorne situacije. Trebalo se odlučiti. „Ganjati se sa četnicima“ – razmišljao je – „značilo bi gubiti vreme“. Bilo je potrebno više i vojske i oružja da bi se četnici savladali.

Kosta je znao da vojske i oružja ima u gradovima, i zato se odlučuje za drugu alternativu. Na osnovi izveštaja dobijenih s terena i onih što su mu poslali odredi on studira i razrađuje plan napada na Prijedor, po veličini drugi grad u Bosanskoj krajini…

Članovi privremenog štaba Prvog i Drugog krajiškog odreda su nervozni. Četvrtog maja [1942.] ponovo taj štab šalje Kosti pismo u kome piše: „Tražili smo da drug Kosta dođe ovamo i svojim prisustvom ukaže nam pomoć. Na tome stanovištu stojimo i sada s obzirom na to da je ovo veliki i neobično važan zadatak za celu Bosansku krajinu, jer bi drug Kosta svojim prisustvom uneo u proučavanje i razmatranje plana iskustva stečena u osvajanju gradova, a kojih iskustava mi nemamo. Prilažemo plan rasporeda neprijateIjevih snaga u Prijedoru i smatramo da bi detaljnije opisivanje tog zadatka pismenim putem bilo nekonspirativno i tehnički nemoguće zbog preopširnosti. Udaljenost Operativnog štaba za Bosansku krajinu nije prevelika, tako da bi drug Košta mogao blagovremeno stići ako bi krenuo odmah po primitku ovog pisma“.

Taj štab u pismu određuje i pravac kojim Kosta treba da ide.

Pošto je primio pismo Kosta kreće iz Podgrmeča na Kozaru. Na putu sa svojim pratiocima Duškom Kerkezom, Savom Sladojevićem i Milom Jandrićem…

15. Zauzeće Prijedora i spajanje teritorija Kozare i Podgrmeča

Nastavlja s opisima događaja u Prijedoru: štab odreda bio je u selu Kozarcu. Obradovan Kostinim dolaskom, Drago Mažar [Šoša] mu poklanja konja Sokola. Kosta se obradovao poklonu, jer je bez dobrog konja bilo gotovo nemoguće obilaziti tako ogroman prostor…

Važnost oslobođenja Prijedora bila je višestruka, jer je taj grad bio u središtu oslobođene teritorije, čime se omogućilo spajanje dveju oslobođenih teritorija – Kozare i Podgrmeča, na kojima su operisali Prvi i Drugi krajiški odred. Njegovim oslobođenjem likvidirao bi se važan komunikacijski čvor koji je povezivao Bosanski Novi, Sanski Most, Ključ, Banju Luku i manja mesta. Likvidirati prijedorski garnizon značilo je likvidirati glavnu polaznu bazu s koje je neprijatelj upadao u oslobođenu teritoriju. Pored toga što će se nakon razoružanja tako velikog garnizona stvoriti i formirati nove jedinice, dobiti velik broj dobrog lakog i teškog oružja, oslobodiće se i ogromne snage koje su mesecima bile prikovane za taj grad i krenuće se dalje u akcije.

(…)

Prijedor je napadnut 14. maja [1942.], a već 16. je oslobođen. Dok je izvođen napad iz Vrhovnog štaba je stigao Rato Dugonjić. Vrhovni štab je tada bio na teritoriji Crne Gore, i nameravao je da dođe u Krajinu. Rato je imao zadatak da izvidi situaciju. Sa sobom je doneo i pismo u kome je drug Tito sugerirao Kosti da se oslobodi Prijedor…

Kada su kombinovane snage Prvog i Drugog krajiškog odreda sa dve čete Udarne brigade zauzele Prijedor zarobile su 1100 domobrana i oko 200 ustaša i žandarma i zaplenile dve haubice, pet bacača, osam teških mitraljeza, 15 puškomitraljeza, 100.000 puščanih metaka, radiostanicu, veću količinu sanitetskog materijala i mnogo druge opreme. Pošto su zauzele Prijedor zaposele su Ljubiju i oslobodile ceo pojas neprijateljevih sela oko Prijedora i Ljubije.

Likvidirane su sve prepreke (pruge, mostovi i dr.) što su onemogućavale saobraćanje između dveju slobodnih teritorija – Kozare i Podgrmeča. Rato se oduševio onim što je video u Bosanskoj krajini žurio se da o svemu što pre obavesti Vrhovni štab…

Ante Beljo
Hrvatsko slovo

https://www.hkv.hr/Hrvatsko nebo