Terezija Dedaković : Tak nam je jer smo postali lijeni. I točka.

Nekada davno, kad sam bila dijete u mojoj Podravini je jato kokošaka, pilića, guski, patki, purana i ostale živine bila pojava koja se podrazumijevala sama po sebi. Krave, konji i svinje su bili sastavni dio svakog kućanstva. Bilo je persona koje su imale par kokica u dvorištu, lokalne milostive, no te su bile etiketirane kao nevaljanke ( ljenčine), ništkoristi te bile na crnoj listi.

Čišćenje kokošinjaca je bila domaća zadaća nas balavurdije. Uredno sam dobila željezne grablje, lopatu i japaner i jednosmjernu kartu prema kokošinjcu. Mati bi se za to vrijeme motala po dvorištu, kontrolirala moj uradak, uzela motiku i limenu kantu te se odvukla do obližnje grabe u kojoj je bilo gašeno vapno-kreč. Prilikom čišćenja kokošinjca obavezno sam fasovala tekute, no milosti nije bilo. Kokošinjac mora biti čist, pokrečen sa sve četiri strane, uključujući pod i lojtre po kojima bi se pentrale kokoši. Kada bi se kreč posušio, gospama kokicama se prostirala slama da im ne bude hladno.Moš mislit hladnoće usred ljeta. Za kokošinjcem me čekao kotac u kojem su bili pilići, pa guske, pa patke. Sve odvojeno jer su se grizli. Sve brijem da je moja stara namjerno odvajala perad samo da meni ne bude dosadno i da imam kaj čistiti i dezinficirati. Doduše, u to vrijeme nisam znala svrhu krečenja pogašenim vapnom koje me gušilo ko sam vrag ali nema veze. Sada znam.

Posebni gušt mi je predstavljalo šopanje guski i raca. Stara bi stručno odmjerila količinu kukuruza, nasaftala ga svinjskom mašću, posjela me na prag svinjca i šopaj. Ne dao Bog da sam prešopala koje živinče. Bolje da me nema. Guske i patke su nakon višetjednog šopanja bile spremne za klanje ali prije toga uredno počupano perje koje se u zimskim večerima pobožno čehalo i trpalo u jastučnice i blazine za miraz ženskom potomstvu. Od guske i patke se cvrla mast jer su bile žute i masne a ne kao ove koje kupujemo uvežene iz Mađarske-bijele kaj da su povapnjene. I niš ne valjaju. Nerijetko smrde ko kuga. Piceki su bili žuti, žilavi, oko kosti nije bilo plavog mesa. Jebate kaj da kupujem Dinamove dreseve a ne piceke. Uvezene kokoši su besprijekorno bijele, jaja nemaju žumanjac već nekaj nedefinirano blijede boje.Domaća jaja imaju maltene crvene žumanjke. Ali to je sve nabrojeno rijetkost.

Situacija u Podravini danas?

Po stražnjim dvorištima trčkara par kokoši, piliće hranjene na starinski način nemreš nać taman okrenuo 15 sela. Ako imate sreće pa nabasate na nekog proizvođača, budite uvjereni da će vam naplatiti kilu piceka minimalno 25 kuna-ili deru samo mene. Za gusku morate odvojiti 200-250 kuna, jaja ako kupite pa uz malo sreće dobijete friška su po kunu. jedna moja ujna je znala čuvati po 6 mjeseci jaja u spremniku sa pšenicom. Uz jaja je skrivala i rakiju koja se prodavala sve na crnjaka. Da je kojim slučajem bratić nabasao na rajku šljivić ujna ne bi imala kaj prodavati. Seoska logika glasi: ništa se ne isplati proizvoditi, hrana je skupa a u trgovačkim lancima sve jeftino. Pri tome se ne pita kaj žderemo iz tih lanaca i zašto se trujemo hranom. Slavoniju je pogodila ptičja gripa, ono malo kokoši su zatvorene u kokošinjcima, sve se bojim da će stići zapovijed-potamanite perad i istu spalite.

A ja moram u shoping kupiti piletinu. Sad se debelo drapljem kaj bum kupila. trihinelu ili salmonelu ili nekakvu drugu elu. Bože pomozi. Tak nam je jer smo postali lijeni. I točka.

 Terezija Dedaković /Hrvatsko nebo