V . Jakopanec : PROKLETI FEJSBUK ŠTA MI UČINI!

Vidim nestao mi prijatej R s FB. Nazovem ga da vidim da nije kojim slučajem umro, da se nije ubio, dobio mlade, pojma nemam šta, jer kad se netko odluči na takav samoubilački korak, da si ugasi FB račun, definitivno ne zvuči dobro. Treba uskočit, dati podršku, izvuči utopljenika, lijepa riječ puno može pomoći.

Javi se on, odgovara slomljenim glasom šturo na moja pitanja, onako bi-ne bi, ne znam jel mu drago što sam nazvao ili nije, jer ima ljudi koji vole patiti u samoći, patnja im odgovara, uživaju u njoj. Moj prijatelj R, koliko ga poznajem nije od takvih.
Šta je bilo, pitam ja po peti put, jesu te hakirali? Nisu. Jesu ti duplirali stanicu? Nisu. Jel ti krepo pas? Nije. Susjedova krava (glupo pitanje – da jest, bio bi sretan)? Nije ni to. Dobio vanbračno dijete? Nije, nije, nije – pa šta je?

I počne on polako, razvlači, ide mi na živac, kako je imao preko 500 prijatelja i rodbine na svom profilu. Sve odabrani fini ljudi s kojima je od pamtivijeka gajio bliske prijateljske i rodbinske odnose.

Otvorio je, veli, FB profil prije 3 godine u nadi da će se ti odnosi unaprijediti, da će im svima ruže cvasti od ljubavi i krasote. I kao počne on, dijeli lajkove, piše komentare svakome, hvali svako govno koje netko od njih stavi. Stavi strina fotku kako ide s košarom i cuckom na plac po grincajg i veli da će skuhat juhu – a on: tako, tako strina, samo kupi, samo kuhaj.

Stavlja lajk ide dalje.

Kćer od tetke sadi mrkvu, naguzila se u vrtu da te sramota gledat, ali on opet: Bravo, bravo, samo sadi dijete moje!

Neki rođak u Kanadi nastavio se u gaćama pred kućom u vrtu i pokazuje mišiće s komentarom: “Vide, vide muscles”. Jebote muscles, mulac, misli si moj frend R, ali savljja lajk i komentar: “Koji Tarzan!” i sve tako, svima lajk, svima komentar, a oni meni – pita me moj frend R?

Ja stavim fotku, ono, kupio novo auto, crveno ko krv janjeća i ja nalego na haubu da bude jasno da je to moje auto. Za mene velika stvar. Nikad imo nisam novo auto ni prije ni poslije toga.

I šta sam dobio?

Dva lajka, jedan od neke Pepice iz Prnjavora koju nikad ni čuo ni vidio nisam, uopće ne znam kako mi se stvorila na FB, i drugi od Mileta od strine, koji ima 8 godina.

Stavim kako sam završio večernju školu za zavarivača i dobijem lajk od Zorice Gerasimove, koja mi uz lajk šalje i pozdrave iz bolnice u Vrapču, kaže da je otišla tamo malo na godišnji odmor jer joj ovi kod k’će dosadili.

Uslikam za probu neko mače na ulici kako buljji u mene – hebote, komentara na stotine, lajkova da nemoš živit. Šta je to sad odjednom?

Stavim ja opet slike s rođendana. Pohvalio se malo kako mi je žena spremila tortu, tu su djeca, unuci, neki prijatelji, svi me grle, čestitaju, ja sretan ko štiglic u kavezu i reko, ajd nek malo rodbina uživa da me vidi kako mi je lijepo. Ako sam za ono krmežljivo mače dobio onolike lajkove i komentare, od ovoga će se FB raspast.

Prođe jedan dan, prođu dva dana, prođu tri dana – ništa. Četvrti dan lajk od neke Luce iz Prijedora koja je sa mnom u školu išla i sad kod kuće poluslijepa čeka da je Gospodin milostivo pozove svome prijestolju.

Jel to sve?

To je sve. Jedan like. Pa gdje ste prijatelji, gdje ste rodbino, da vas krava nebeska ubola nasred išijasa? Nije valjda da nitko od vas sve ove dane nije bio na FB?

Pokušam ja opet hokus-pokus, da vidim jel se to meni pričinja il je stvarnost tako crna: Uslikam štihaču, lopatu, ašov, kako li se zove, onako zabodeno u zemlju. Ma za deset minuta FB se raspo od lajkova i komentara: Tako, tako rođo! Riljaj Lazo i sve tako u tom stilu.

Rodbina opet šuti.

Ni ašov ih ne zanima. Očito se izjeda odakle meni ašov? I konačno kad mi prikur…, pardon prokur…hoću reć proključalo?

Dobio ja lijepo priznanje u firmi u kojoj radim. Za dvadest godina vjernog rada, plaketa, cvijeće, mali parti, skupili se direktori, sekretari, bila i razroka Mara blagajnica, uslikala žena sve to i ja stavio na FB rodbini da se raduje. Ne znam kad me nešto tako obradovalo u životu kao to priznanje.

Gledam sutra, gledam prekosutra, jedan like od onog slatkog Jože s daunovim sindromom iz Štaglinca, gledam za pet dana, ništa, šest dana ništa, sedam dana ništa, meni suze na oči ko da mi je neko šmajserom pokosio svu rodbinu i prijatelje.

Odjednom su svi do jednoga nestali s mog horizonta, zemlja ih progutala. Drščućom rukom odem u postavke, pronađem “deaktiviraj račun”, stisnem i sahrannim ih zauvijek. Prokleti Fejsbuk šta mi učini, a mogli smo tako dobro i mirno živjeti!

Vladimir Jakopanec /Hrvatsko nebo