Tereza Rodić: OSTAVLJENI NA MARGINI SINOVI MOJE DOMOVINE

OSTAVLJENI NA MARGINI SINOVI MOJE DOMOVINE

E, da sam vas mogla bar utješiti svakog pojedinačno.
Da sam mogla.
Ali vi odoste
puni očaja
kao po dogovoru.
Zato je moja bol
bez prebola,
a rane nikada
neće zacijeliti.
Mrak je zastro sunce, euforija
je izgubila slast,
zanijemio narod
pa se i ne pita,
zašto naše Svetinje Branitelji odlaze
u očaju od nas ?!
Vaša me bol i očaj
prži evo i danas
preboljet vas ne mogu, niti jecaj
silazi s usana.

O, da sam
samo mogla
stisnuti vam ruku.
Da sam mogla
predati vam poruku.
Al’ daljina, ta
pusta daljina
Što otrgnu me
od ognjišta mog,
prognaše me zvijeri,
a ja ovdje cvilim —
Nema duša slasti,
tuđina mi gorka
jer se Sinovi
moje Domovine
u očaju rastaju
od života.

O, da vam mogu,
da vam mogu sad
dotaknuti ruke
one ruke što su
Majku Zemlju branile !
Ali zato jer sam
predaleko, a bol
neumoljivo blizu.
Čujete li vrisak
moje duše, čujete
li braćo Branitelji moji ?!
Ja se ne mogu smirit za života.
Jer to je bol,
bol preduboka !
Danju, noću ja
vas sve milujem,
nemam sna jer
za vama tugujem.
Prijateljice mi
suze vrele moje,
Neće duša utjehe
jer vas ubiše sotone

Braćo moja, Branitelji moji,
brojim noći neprospavane u ovoj suznoj doli.
Zar me može itko da utješi ?
Zar mi mogu vratit
vaše neodsanjane snove ?
Zar mi mogu
uzeti rane
što bole ?
Ne braćo moja
Branitelji moji,
tek kada i ja
dođem k vama
prestat će sve
moje boli !!