Marija Dubravac: PISMO IZ DUBLINA 

0

 

 

PISMO IZ DUBLINA 

 

Pišem ti, pismo, majko iz Dublina –

Tužan je život usred zemlje ove…

Irska je Ircu mila domovina,

Al’ mene moja Slavonija zove.

 

Evo me, pijem u kafiću nekom,

I ličim duše nepribolne rane.

Ja, stranac ubog, u kraju dalekom,

Ne krijem suzu što iz oka kane.

 

Ta suza gorka, ta sudbina naša,

Ta pisma tuđa što mi grudi pali,

To nije svirka moji’ tamburaša,

O majko, meni šokadija fali!

 

Sanjarim kako sjedim ispod lipe,

Snovi se divni ko u bajci nižu.

Čujem karuce drumovima škripe,

Svatovi moji u ‘avliju’ stižu.

 

Zašto sam selo ostaviti moro,

A dida mi je u njem rođen bio?

U blagoslovu plodnu brazdu oro,

Sit, zadovoljan, oči zaklopio.

 

Majko, zar nije za me bilo kruva,

Nije l’ bogata Slavonija ravna?

Zar knjiga i sad zapise ne čuva –

Povist je naša uvik bila slavna!

 

Zora će skoro, ja još u kavani

Kunjam i mislim o životu lipom,

Kad curama sam odlazio lani –

S kolegom Matom, Nikolom i Stipom.

 

Danas su prazne kuće i kućari,

Prid kipom Gospe mnoga žena jeca.

Raziđoše se sinovi bećari

Po svitu cilom ko rakova djeca.

 

Ma ko to, majko, raselit nas želi,

Iz graničara slavonske ravnice?

Koji se dušman zlu našem veseli,

Ko mrzi boje drevne trobojnice?

 

Molim te, majko, ti za mnom ne cvili,

Opet će bećar orat svoje njive.

Savit će gnizdo tvoj golubak bili,

Tamo di moje uspomene žive.

 

Odo ja doma, Dublinu čast svaka,

Za danak koji Božić će nam stići.

Nadaj se, majko, sinu do Badnjaka,

Nas dvoje ćemo na Ponoćku ići.

 

Bogu i tebi obećanje dajem –

Niko me u svit oćerati neće.

Na gruntu našem zauvik ostajem

Slavonija je kutak moje sreće.

 

Marija Dubravac/Hrvatsko nebo

 

Facebook komentari

komentara