Tanja Belobrajdić : Pred Božić …..

Iskoristila sam prigodu dok je gospodin “jupi, rastu mi brkovi” u školi i pisala za njegovim radnim stolom, koji je i tako većinu vremena – neiskorišten. Laki je sjedio pored mojih nogu i grickao čarapu prethodno spomenutog gospodina, a koju je ovaj jutros, pronašavši “krompir na malom prstu” odbacio kao neupotrebljivu. I mene i njega trgnuo je neobičan zvuk izvana, kao da je netko remenom mlatio po stiroporu na fasadi. Obzirom da sam, rekli bi upućeni, za svoje godine iznimno brza, u pola minute sam trčeći prema izlazu na pidžamu navukla kariranu jaknu, ostavštinu od bivšeg muža i nabila kapu na jež frizuru (istu onu heklanu, blagodrim, koju ne voli sadašnji), te bakine papuče “za dvorište”. Obišla sam oko kuće, mjerkajući “štetu” na zidu i uočavajući kako se niz ulicu, krivac za istu polagano gega, “bičujući” stazu nekim komadom dugačke i uske plastike, kao da mu je nesretna nešto grozno skrivila.

Viknuh ljutito – “Hej!!!” za patuljkom u vunenoj kapici i sa školskom torbom na leđima, ali ovaj me u žaru borbe ili nije čuo ili me nije “obadavao”.

– “Nećeš se tek tako izvući štetočino”, pomislim ljutito i požurim za njim.

– “Stani gospodine!” – zadihano ga povučem za ruku i okrenem prema sebi, a ispod okruglih, zamagljenih naočala pogledaše me dva začuđena i upitna oka.

– “Zašto to radiš?” – pitala sam ga, a on me i dalje začuđeno gledao kao da se pitao i sam što je to napravio.

– “Zašto lupaš s tom prljavom plastikom po zidovima? Hajde se sad sa mnom malo vrati, pa ću ti pokazati što si uradio!”.

Mali poslušno krene spuštene glave, a ja ga upitam zašto to radi.

– “Bio sam uznemiren”.

Skoro sam sjela na tur od takvog odgovora iz tog malog tijela. Pitam ga u koji razred ide, premda sam mislila da je prvašić. Odjednom iz njega, tih par metara do moje kuće, provali bujica:

– “Idem u treći razred i jako me uznemirava matematika. Samo jedinice dobijam i ništa ne znam i ništa mi nije jasno. Ne ide, pa ne ide. A mama mi je u bolnici i rodit će blizance, a kod kuće je tata, ali on stalno radi.”

S knedlom u grlu, pitam ga gdje mu tata radi, a on veli

– “U šumi, pravi drva”.

Stigosmo u par koraka do moje kuće, a meni se čini da ne vidim one blatnjave “bičeve” na zidu, zamaglile mi se oči kao i njemu pod tim naočalicama. Pitam kako se zove, kaže – ” …”

– “Čuj L… nije ovo baš bilo lijepo, znaš, svaka šteta koja se u životu napravi, mora se platiti… Ali ja sam sigurna da ti to više nećeš, je li tako? Ja se na tebe ne ljutim, a nemoj ni ti na mene što sam te grdila, može? Evo, ruke, jesmo li prijatelji sada?

Gleda me ozbiljno i kaže

– “Neću više. Jesmo”.

Pomilovala sam ga po glavi i rekla

– “Kada se sljedeći put vidimo, da si popravio tu matematiku”.

Osmjehnuo mi se nekako tužno, mahnuo i otišao. Ostadoh kao govno na kiši. Vidim, gleda me susjed s druge strane ulice, tko zna što misli, u dilemi sam, zazvala bih malog unutra da mu pokažem tu matematiku i dam komad torte, da malo popričam s njim. Ne usudim se, otkud više znam, gledam dok odlazi vukući noge, s leđima povijenim pod teretom školske torbe i velikih briga. Tužna sam, nešto moram, nešto…

Tanja Belobrajdić/Hrvatsko nebo